1:44pm

 Japanska firma UNIQLO koja je glavni sponzor Novaka Djokovica pocela je sa agresivnom promocijom svoje firme po Njujorku jos u toku proslog US Opena. Otvorili su za pocetak glavnu radnju na 5. aveniji pored mnogih drugih poznatih radnji, i jos jednu manju na 7. aveniji. Ovde na US Openu mozete da nadjete opremu koju nose Nadal i Federer i Rodik i Serena, ali ne i Novakovu opremu jer UNIQLO nema radnju unutar ovog teniskog centra.

 Do 5. avenije se

New York, New York, big city of dreams... tako je nekako isla popularna Break Dance pesma sa kraja 80tih godina, koja je pricala o gradu na cijim je ulicama taj popularni ples i stvoren. Mumlanje te pesme dok avion slece na jedan od tri lokalna aerodroma mala je tradicija koja prati svaki dolazak u ovaj lep grad na ovaj lep turnir, sto je sad, zajedno sa citaocima B92, vec jedanaesti put za redom. Danas su snovi nasih igraca ovde u Njujorku u direktnoj suprotnosti snovima nasih domacina, i Ana i Janko i Nenad igraju protiv domacih igraca.

Prijatno subotnje jutro, blaga temperatura i svez vazduh uz svezu kafu fino bude, oblaci lice na spicu iz Simpsonovih. Nazalost vetra na Queensu ima dosta, nekoliko stanica pred teniski centar voz #7 putuje visoko iznad zemlje pa je lako videti zastave i drvece koji se vetru klanjaju.

Oba singls meca koja danas pomno pratimo -- Aleksandra Krunic protiv Petre Kvitove, zatim Novak Djokovic protiv Sem Kverija -- na semaforima ce pokazati zastave koje dosta lice jedne na druge. Ma koliko Srbija, Ceska i Amerika bile razlicite, njihove zastave se sastoje od istih boja plave bele i crvene,

Sva mesta su zauzeta, nema vise puno praznih tribina na ovom turniru. Sto smo blize kraju US Opena, sve biva jasnije, malo je tenisera ostalo, zrebovi su na pocetku imali po 128 imena sa muske i zenske strane, sad je malo ostalo. Zenska polufinala su iza nas, Wozniacki i Serena su dogurale do poslednje crte zenskog zreba, ostalo je jos na cetri muskarca -- Djokovicu, Nisikori, Cilic i Federer -- da se za istu liniju izbore. Jedine prazne stolice na glavnom stadionu su

1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku

5. dan
Juce je Pacifik divljao, pa je toliko duvalo sa severoistoka, ceono, da su mi ostala samo dva izbora: ili da odustanem od voznje, ili da se sklonim dalje od obale. Izabrala sam drugo, lokalni put broj 197. O njemu mi je i Tajson govorio, preporucujuci ga kao alternativnu rutu ukoliko mi dojadi saobracaj na obali.

I zaista, ovim je bilo neuporedivo manje vozila, ponekad i po petnaestak minuta

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.

Ne, to nije bila bela Zastava 101, nije bila ni Zastava 128, a kada smo već u Kragujevcu nije bio ni 500 L, bio je to čaršav, nevešto svezan za dršku koja je pretekla kada se pravila poslednja Metla bez drške. Nema povlačenja, nema predaje. Neman prodaje. Da li me rep odaje? Ili to što bljujem vatru? Ne bi mi smetalo da budem zmaj, glupi. Vatra and stuffs, to je dovolje. Ne bih hteo da sam benzinska stanica blizu aerodroma Nikola Tesla. Ili Čika Jova. Ili Nikola Tesla. Skroman sam koliko i skrušen. Prerušen i iscrtan tušem. Samo peršun pušem. Pišem. Ako bih već moron da budem pumpa ne bi mi smetalo da sam breast pump. Video sam jednom ženu koja kolači oči na uporabu takve pumpe druge žene u parku Manjež. Kolači oči. Kolači>Oči>Bale. Christian. Hrišćanstvo sa osudom gleda na neostvarene žene, za Batmana ništa ne tvrdim. Neostvarene znači bez poroda. Vratiće se po rode. Ove godine il' do godine. Tako veli mali Loša, što isto nekad pati zbog žena jer su im tela obnažena. Aman. Prijatelj kućnog budžeta, budžiti, budžicu, Fujitsu, Jitsu Jiu, Lucy Liu. A to što je prljavo kao u štali, pardon, u štabu, izbornom, izvornom, to mačku o rep. Može i mački. Mečki. S 500.

               Usmeri Lendona Donovana prema golu i nema greške.

            - Valja skalp mi nećeš uzeti - rekao je čovek koji kolo rado igra. Mlohava Jin-Jang tetovaža osvane mu na čelu. Na to je Zapadna Virdžinija Vulf gurnula lika iz Gospođe Dalovej kroz ruski prozor. Pao je direktno na Toni Montana.

            - Arkan za sve! - prodrao se sjebani Velibor dok se pridizao ugruvan i teturao prema ulici. Potpuno zaboravljenog potpuno ga je dotukla najjača Yugo Florida od 75 kilovata.

                 Ko drugome jamu kopka sam u Nju Hempšir.

            Indijanac iz istoimenog potpuno zaboravljenog benda unosio je u bar poster Virdžinije Velvet, meke kao somot. Za šankom bi uvek naručivao vermont, a dobijao vermut. Šef sale, Sale, nosio bi teksas prsluk i časovnik Nivada čiji je naziv izgovarao nevada. Sale nije umeo da ne uplete jezikom ali je umeo da plete konce od jute. Južna Karolina Kurkova, izraženih kukova, na TV-u iznad šanka krila se iza velikog jedra. Jedro bi bilo mejn a ostale organele su komons, haus of komons. Severna Karolina Kluft ohladila je luft preskočivši 14,90m. Mali David Olatukunbo Alaba mahao je sa tribina Ferry-Dusika-Hallenstadion u Beču, leta gospodnjeg, broj 2002. Sledeće godine sve zaboravlja, nju, Meksiko, gvakamoli što je jeo, sombrero što mu je kupila baka na letovanju u Kankunu i figurice marijača. Slaba vajda hor i orkestar, Horkestar, Tobić Tobić Mojsilović Bobić, Šta treba maloj deci je završilo kao škart. Činč. Lift. Konekt i kat broj 23, uzalud nivo, moj Veljo.

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

Legao sam. Pred očima su mi se našli svi vidici Mont Ventua, svi zalasci sunca u Panoniji koje smo upili zajedno, mesec, zvezde i ostrva mrtvih na Egejskom moru koje prelaze u noć, koja prelazi u nebo, koje prelazi u crno. Sposobnost oka da fokusira i detektuje vidljive slike i objekte pomoću foto-receptora na retini i da ih generiše u nervni impuls koji će biti memorisan, a kasnije interpretiran na osnovu ranije spoznatih informacija je zadivljujuća.

Tako složen mehanizam za jedno tako prosto viđenje. Samo tvoje lice ne mogu ponovo da vidim.