Postavila mu je jedno sasvim obično pitanje, gotovo uzgredno, skoro pa ritualno, jednostavno za izgovoriti i prilično zgodno za bilo kakav početak. Čak i bez preteranog insistiranja na upitniku. Onakvo kakvo se postavlja nekome koga dugo niste sreli i ko se pojavio nenadano, donoseći spolja sa mirisom lomljivog mraza i pečatima tragova škriputavih po ivicama od prhkog snega iskričave praporce radosnog uzbuđenja ponovnog susreta.

               Sada je već sasvim sigurna da su dva zidna časovnika postavljena na suprotnim zidovima sobe u nekakvom dosluhu. Prvo se čuje tik i tada kruto odskoči ona tanušna sekundara nalik na pletaću iglu. Zatim sledi tak i pomeri se sekundara sa bubamarom na vrhu. I tako, s jednog zida do nje dolazi svako malo po jedno tik, a sa drugog tak stvarajući onu finu harmoniju tiktakanja do koje bi trebalo da drži svaki iole pristojni predstavnik neumornih pratilaca protoka vremena.

Pre neki dan, na jednom od ovdašnjih blogova, pomenuo sam ping-pong. I onda su navrla sećanja u vezi tog predivnog sporta. Stoni tenis iliti ping-pong je u moj život ušao preko sveske. Da, preko sveske, one sa tvrdim koricama. To mi je bio prvi reket. Sto je bio trpezarijski, veliki, onaj na izvlačenje. Umesto mrežice smo koristili kutije od audio kaseta. I bilo je ludo. Nema ko nije testirao ovaj način igre po rođendanima i raznim

Poštovani,

Petar Petrović je bio Četnik za vreme Drugog svetskog rata.

Ne. Petar Petrović je bio Partizan za vreme Drugog svetskog rata.

Ne. Petar Petrović je bio Ustaša za vreme Drugog svetskog rata, a zato što nije bio Hrvat, izbacili su ga posle par meseci i naterali ga trči unatraške do nekog malog sela u Bosni.

Ne. Petar Petrović je bio u logoru u Nemačkoj. Zarobljen kao vojnik za vreme „Aprilskog rata“.

Bilo je to pre nekih mesec dana, kada je Kukusigameni Girl (pogađate, moja ćerka od 17 godina), došla i rekla da njen dečko M. ima bend. Pa dobro, šta je to mene  briga što dečko ima bend?! Osim što sam i ja imao bend i što sam po ceo dan svirao. “Lepo, lepo”, rekao sam i da bih izgledao zainteresovano upitao: “A šta sviraju?” I ona, kao iz topa opali: “Ska!” Ska? Sećate se da sam pisao blog o Ska muzici?

Nigde, ja bar tako verujem, ni na jednom mestu na svetu ne postoji takva fascinacija nekakvim službama - kao ovde, u Srba. Ono što je za normalnog čoveka sramota, ovde izaziva najveće divljenje. Neke  tužibabe, ljudi koji nameštaju i podmeću jedni drugima, koji lažu kako zinu ... Čak i oni koji nisu takvi, počnu da se prave da su takvi da ostali ne bi mislili da su nenormalni... Ok, ja se verovatno bavim poslom gde srećeš najgore ljude  i imaš posla sam najvećim medju svim manijacima kada je reč o opsesiji službama i zaverama... i to je bre dosadno. Dosadni su! Nisam pomenula

nasumično izabrala priče, našla na netu (pa ako ima nekih grešaka nije do mene) ...  gledala sam na b92 onu iz žena u crnom i onu drugu i setila se pametnog i duhovitog radovića i da ima i onih sa smislom za humor

dakle, gost autor: duško radović

U muškarcima ima nešto ljudoždersko

Pravo da vam kažem, ja muškarce prezirem! Meni svaki muškarac liči na životinju! Svi imaju neki miris....Strašno!
Kad govore - deru se, kad spavaju - hrču, kad jedu - mljackaju i srču...Prave životinje!
Ne mogu nikako da

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Kriza srednjih godina. To se dešava nekom drugom, nekim drugima, meni ne. Standardni odogovor koji obično izgovaraju oni koji su ozbiljno zagazilu u tu bolest. Naravno da to nije bolest. To je stanje duha koje svakog pojedinca dovode do preispitivanja svog života.

Iskreno mislim da to stanje nije problem za samog pojedinca, više je to problem njegove okoline. Neko počne da se bavi stvarima kojima nikada pre nije, neko počne da farba kosu, neko počne da izlazi na mesta gde se oseća mlađim. Stvar individualnog doživljaja. Ali se ipak sve odvija u glavi a vidi u ogledalu. Ako se sa time ne susretnete pojedinac  ostajete zarobljeni u svojim problemima i ...

Narode, evo mene među autorima. Hvala urednici Vesni na ljubaznoj ponudi. U nastavku sledi moj prvi tekst, koji pristojno pokazuje o čemu i kako pišem. Tokom (eventualnog) komentarisanja molim da se držite teme i održavate trola u stanju mrtvosti od gladi. Hvala na čitanju & pažnji!

 ***

 „Mi smo obasuti elektromagnetskim zračenjem, ono je svuda oko nas, kao vazduh. To zračenje ima široki spektar talasnih dužina. Deo tog spektra registrujemo radio aparatima, deo se koristi u medicini (radiologiji), deo registrujemo čulom sluha, a deo čulom vida, okom."

"Sunčeva svetlost je bela i sastavljena je od svih boja, onih koje vidimo u dugi. Svetlosni zraci su različitih talasnih dužina. Najmanje talasne dužine je ljubičasta boja, pa plava i redom: zelena, žuta, narandžasta i crvena."

"Sunčevu svetlost čine čestice fotoni. Oni do površine Zemlje prolaze kroz atmosferu. Atmosfera je sastavljena skoro sasvim od azota i kiseonika."

"Kada fotoni prolaze kroz atmosferu, oni udaraju u molekule azota i kiseonika. Fotoni koji imaju veću talasnu dužinu slobodnije prolaze kroz atmosferu, a oni sa manjom talasnom dužinom se rasejavaju, raspršavaju i tako „farbaju" nebo. Spektar ljubičaste boje je kraći od spektra plave boje i ljudsko oko je osetljivije na plavu nego na ljubičastu boju, i zato nebo vidimo kao plavo."

Naslov teksta iz "Pressa" u kome se prenose izvestaji iz svetske stampe o tretmanu mentalno obolelih u institucijama u Srbiji.

Pominju se deca koja su godinama vezana za krevete, pa su im misici atrofirali, mladic sa Daunovim sindromom koji 11 godina nije izasao iz kreveta.

Vise o tome i u vesti b92

Komentari onih kojima su bliske osobe bile u

https://youtu.be/lv7l3qM5kGk

 Варварински мост не води нигде. Уствари води у Варварин, градић на левој обали Велике Мораве и околна села. Био је једва мало шири од аутомобила.

Није баш да сам неки представник дајаспоре, али није ни Србија данас што је некад била, па што би и дајаспора била боља. Немам ни неке претке у расејању, са кевине стране баш нико, са ћалетове ипак понеко, чак се и мој ћаћа из Далмације расејао по Београду, али пошто је то тада била иста држава, то се не рачуна. Но да кренемо редом, дакле од Кулина Бана.