Autor: Rodoljub Šabić

U petak uveče, po isteku radnog vremena, na elektronsku adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Ministarstvo finansija dostavilo je Predlog rebalansa budžeta Republike Srbije za tekuću godinu. I sadržina tog akta i način njegove pripreme i način njegovog dostavljanja potvrdili su, nažalost, neshvatljivu već godinama upornu nespremnost kreatora budžeta da odustanu od stare, štetne, potpuno kotraproduktivne prakse.
Ovakav način pripreme Rebalansa budžeta dvostruko je kontraproduktivan.

Piše: Rodoljub Šabić

"Žalba se uvažava.
Preinačuje se presuda Prekršajnog suda u Subotici posl.br. PR-5-2607/14 od 17 11 2014 tako što se okrivljena M.U.D. oslobađa odgovornosti".
Citirani tekst je suština izreke jedne zaista, mislim, "fenomenalne" odluke Prekršajnog apelacionog suda, odeljenja u Novom Sadu.
Povod za donošenje prvostepene presude bilo je nezakonito javno objavljivanje ličnih podataka 12.532 građanina Subotice (sa poreskim dugom većim od 1000 dinara). Budući da je to objavljivanje, takva obrada i izričito predviđena kao kažnjiv

Не знам да ли сте чули за блогера са надимком ,,alselone''?

Ne tako davno bili smo u blatu do dupeta, ali tako kaljavi smo mogli bez problema da uđemo i u banku ili u bilo koji lokal lažnih sisa i pravih pedera. Nije bilo cenzure i kravatirani uštogljeni bicmani su poštivali nas u gumenim čizmama spremnim za potop. Englesko blato koje to nije, koje pre može da se nazove kaldrma ali uz pravi tretman rađa nešto je definitivno ostavilo utisak na mene da mnogo više cenim zemlju pored Morave.

Kod

            Odavno mi se po glavi mota ova tema. Ne bih je vezao isključivo za ekonomske i privredne probleme. Ideja profita lako se može proširiti i na odnose među ljudima, na osećanje moći, emocija, raznih vrsta zadovoljstava uostalom. Ima ljudi koji mogu unazad da ocene svoj dotadašnji život pojmovima kao što su profit ili totalni gubitak. Ne bih išao toliko daleko, ali ne mogu da se otrgnem od osećanja da je i izraz „biti na svome" nekako izmišljen kao svojevrsna  psiho-ekonomska uteha.

            Šta danas u Srbiji uopšte znači

“Loš čovjek ne može biti nikad dobar učitelj ma koliko poznavao metodologiju rada s đacima ili pak bio stručno potkovan informacijama neophodnim za ovaj posao. Naravno, to što je neko dobar čovjek nije nikakva garancija da će postati i dobar učitelj, ako utvrdi da ovaj posao ipak nije za njega.” 

Bile su ovo riječi jednog od profesora koji su nam predavali stručne pedagoške predmete prije nego što smo otišli do svojih prvih učiona i đaka te potom polagali državne ispite za ovaj, kako mnogi vole nazvati, plemeniti poziv. Nikad

Tih osamdesetih bili smo klinci u odrastanju. Između ostalog slušali smo, mada slabo razumjeli, "Don't cry tonight"; čekali petak radi "Zakon u LA", "Miami vice", "Grizley Adams" bio nam poznat od ranije, pili prehladnu coca colu ne bismo li zvučali kao Željko Bebek. Kelija znam odkad znam za sebe. Išao je u prvo Be skupa sa mnom. I njegovog starog su zvali, i dan danas zovu po nadimku Keli zbog, priča kaže, nekog lika iz nekog američkog filma. Majice sa natpisom USA, ili sa nekim slikama u bojama crveno bijelih pruga te bijelih zvjezdica na plavoj podlozi, dal' na leđima

Inostranstvo, INOZEMSTVO, Foreign, Etranger,,,, STANUJE, obitava U MENI. (Ino) stranstvo, (Ino)zemstvo, vodi svoje poreklo a od kuda nego od slovenskog korena. Reč STRANA (ispraviće me već neko ako grešim) na ruskom jeziku i danas znači druga zemlja, zemlja van granice, INOZEMSTVO, inostranstvo. Prefiks INO takođe je slovenskog porekla: ini = drugi. Onda mu to dođe kao lahko, lagano: Ino/drugo stranstvo, ino/drugo zemstvo, zemlja, država,

Dobro pamtim kako je tada izgledala a danas je sigurno ne bih prepoznao. Ni ona mene, ipak imamo preko šezdeset godina. Znam da sam se zaljubio u nju čim sam je video a najveće zadovoljstvo sam osetio kada me je učiteljica zato što sam bio nemirko, premestila da sedim sa devojčicom. Naravno to je bila ona! Sedenje sa devojčicom je u to vreme predstavljalo kaznu, pedagošku meru. Meni nije ni malo smetalo zadirkivanje

Prvi pravi veliki Ringišpil video sam 1951 godine ispod Kalemegdana, na velikoj ledini koja se prostirala od Nebojšine kule do Kapije Eugena Savojskog. Edit: Pre minut i po, saznah da je to Kapija Karla VI ali to ništa ne menja na stvari o kojoj želim da pišem. Tu sam prvi put video i gole do pasa, lojem namazane, bosonoge Pelivane, no o njima drugom prilikom. Ogromno vrteće čudovište i razdragana lica vojnika i Zuski, privlačenje i odbacivanje devojaka, njihova veselaaliipakprpa cika, nisu mogli a da ne privuku moju petogodišnju pažnju. Sa ipak pristojne daljine, blenuo sam otvorenih usta, mogao je neki neoprezan ili dekoncentrisan vrabac da mi uleti u njih, u to mahnito i cikavo vrteće šarenilo. 'Oćeš jedan krug, pitao me Ljupče Dorćolac, matorac od oko dvanaest godina, koji me bio usvojio i učio svim mogućim manguplucima. Jedva sam kroz potpuno isušeno grlo ispovrteo reč: Neću!

Pre dva, dva i po meseca, zove me telefonom moj drugar, prijatelj i kolega Radiša Lucić: Mikele... da li bi ti ...učestvovao u Likovnoj koloniji akvarela u ...Gerontološkom centru u Zrenjaninu....oni su organizatori...a ja mu dođem kao neki selektor... Pristanem iz taka. Onda se setim i pitam: A ko još dolazi? Radiša prvo poćuti malo a ja kao da ga vidim kako se češka po glavi: Ne znam...tebe sam prvog zvao...ali ću pokušati da okupim pravu ekipu. I bogami je okupio! Ne računajući mene, u ekipi su bili sve vrsni akvarelisti, majstori svog zanata: Čeda Kesić, Dimitrije Kolarević, Dragoslav i Olgica-Olja Husar, Milica Belanović, Rudolf Brkić, Pal-Paja Dečov, Aleksandar Kačar, Đuro Maravić, Nemanja Popović.

U ukrštenicama/križaljkama pod npr dva vodoravno ili devet vertikalno, tri slova su u pitanju, često se može pročitati: Ukras muškog lica. Iskusni ukršteničari, bez razmišljanja, rutinski upisuju: Brk. Kako bre brk, valjda brkovi? Više od tridesetsedam godina na licu gajim i brkove i bradu, po onom fazonu: 'oćeš li kafu ili lozu? Nemo' mi ih razdvajat! Moja stvar, reći ćete ali sam svojevremeno nosio samo ukras muškog mi lica, brkove. Prvo početkom šezdesetih u vreme Bitlsa. Uz brkove su išli i neizbežni dugački zulufi i duga kosa, metalnookviraste okrugle naočarice, prvo frula pantalone a zatim zvoncare...

Kao klinca na šišanje me vodila majka Radmila. Bio jedan frizerski salon, pardon, Berbernica, na dnu Cetinjske, preko puta bašte restorana Skadarlija, e tamo me vodila. Majstoru je u tanka creva objašnjavala gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa, koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično. Majstor je strpljivo slušao Radmilinu tiradu, uvek u dlaku istu i kad bi završila, ljubazno bi joj rekao: Sedite vi drugarica i ništa ne brinite, biće sve kako ste rekli. E da, nastavila bi Radmila tek što je sela, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas.

Tko leti vrijedi

Tko ne leti ne vrijedi

Ne odoleh da kao naslov postavim natpis na Grunfovim grudima iako to možda neće a možda i hoće imati veze sa ovim što ću napisati, kazati, saopštiti...tako mi došlo.

I tako, ja ću danas TAČNO U PODNE ( Isti Gari Kuper, sve je ličilo na san…) napuniti devet godina. Kome se više sviđa, napuniću sedamdesetdve godine. Okreni, obrni, imao ja devet ili sedamdesetdve godine, dođoh, stigoh u poslednju fazu svog života. Čak i da poživim do devedesetšeste  godine, kako se izjasnih odavno na ovom blogu, to mu dođe još dvadesetčetiri godine! Mož' da bidne ali ne mora da znači, govorio je Tirke. Kako god! Pre dve godine sam na današnji dan objavio tekst po naslovom 70. Moj drugar Stjepan je u komentaru napisao: Kako 70, zar nije