састав на тему . . . судбина те обично примети кад не обраћаш пажњу

двојбе више неима . случајем , разрешена је вековна дилема унашој фамилији .историја је (та лажљивица) указала прстом Судбину записану у генима ,а од тога се уистину неможе клиснути, знате и сами.по јебљивост, веома наглашена у мојему случају ,а неретка нам посебност у чега се уверих листајући породичне књиге , јер моји су вазда ,припадајући грађанском слоју ,били склони писаној речи , тјст остављању трага о себи, својим врлинама ,достигнућима ,али и манама ,потомству.

    - живот нам баш промиче,али траг од живота може потрајати ( Гђа М.Васић)
радници градског зеленила, а према дугогодишњем уговору, одрадише јесењи сервис флоре у нашем кућном парк(ићу), а Унука искористила прилику па узурпирала један кутак за свој школски еколошки пројекат под називом Џивџани града те јој поменути подигоше солитер за врапце богато опскрбљен шароликим кљукљуц асортиманом и са потребним џбуновима флоре које их привлаче. врабише ,које ја ко зна кад уочих по крошњама у улицама града, јер их јок, су битни обзиром да тамане комарце, али и што својом живахношћу и цвркутом уносе неки релакс у живце нам, база је пројекта Унукиног. наравно успут зрихташе и базен са водоштрцом прошаран позлаћаним рибама и корњачицама,ofskroz.

To je kao kad gledam s terase, vidi se u pijaca u daljini, nesretno zabodena medju zgradama i lišena svake poetičnosti. Nikad ne bih poželeo da je naslikam. Ne zbog tamnosivih nadstrešnica tezgi čiju zardjalost odavde jasno mogu da zamislim, već zbog one ljudske vreve koja se sa ove visine vidi kao neurotično mrdanje neodredjene žive materije. Taj alien pokret nije pulsiranje, više je niz trzaja nepravilnog ritma. Izaziva blagu jezu. Ako je kojim slučajem sunčan zimski dan, broj ljudi je mnogo veći. Dok hodam, izbegavajući, zastajkujući, propuštajući,

  Песништво мора да буде, Боже опрости, мало приглупо (Пушкин)

Zovem se Virdžinija. Pisala sam romane, eseje i kritike. Kažu da sam bila centralna književna ličnost u Engleskoj u periodu izmedju dva Velika rata, a mnogi su me smatrali „najengleskijim" modernim piscem. Ujedno, često sam patila od dubokih nervnih kriza, na ivici ludila; tokom jednog žestokog napada, sa mnogo slušnih i vizuelnih halucinacija, okončala sam život davljenjem

Ta reprodukcija iz predsoblja više mi se dojmila nego sve druge (originalne) slike, u raskošnim ramovima, u prostranoj dnevnoj sobi arhitekte. S tim u vezi, sećam se da sam jedne večeri, uspavljujući se, rekao sebi da ću, kada postanem "svoj čovek", posetiti manastir sa postera, u dalekom Egiptu.

Tek sada mi se pruža prilika da to učinim.

(Ovo je unapred osuđen
mnogo puta zgužvan i bačen
neuspešan pokušaj
Nikada od ovoga neće ispasti
ništa .ubav.o
samo jedan unapred osuđen
neuspeh)

Ušla sam u nered njene sobe u potrazi za tašnom koju koristim samo kad putujemo i znam da je ona koristila nedavno a meni bi poslužila tog vikenda... Našla sam je na podu, gomila odeće razbacana okolo bi u nekom pokušaju instalacije instalirala izvestan osećaj smisla, pretpostavljam, ali ja pokušavam da ne gledam. Tašna leži otvorena, izgleda prazna. Otvorim je da ispraznim ako je u njoj nešto zaostalo - i naiđem na paketić prezervativa.

Crtalo moje dete juče svašta nešto, pa pored počelo da piše i neka slova, ljubi ga majka. Sva ponosna, reših da se naslađujem dokazima da je ekstra pametan:

"Sine, koje je ovo slovo?"

"I."

"Kako I, sine, nije I, to je slovo R", zapanjeno će majka.

"Nije R, nego je I", insistira majkina tvrdoglava pametnica.

"Sine, bre, šta ti je, pa ti to znaš, nije I, vidiš valjda

Otkad sam se navukla na praćenje vesti o gripu iz Danske, uhvatila me teška depresija. Lepo kaže naš narod: blaženo je neznanje. E, pa ko mi kriv kad maksimalno iskorištavam mogućnosti informatičkog doba, te punim glavu glupostima koje otvaraju oči u prevelikoj meri...

Danska ima 4.500.000 stanovnika, od kojih je procenjeno da je 200.000 imalo/ima grip, a smrtnih slučajeva zabeleženo komada 3 (tri). Prvi je sredovečni vozač kamiona koji je još

Naša zemlja nalazi se u vrlo kritičnom finansijskom stanju. Pad našega dinara, koji je izazvao jednu ogromnu neizdržljivu skupoću u zemlji, izazvao nas je da razmišljamo o tome. Prost uzrok je izazvao taj pad, što mi više uvozimo robe, nego što izvozimo sirovina. Sasvim prirodno da onaj koji više troši a manje privređuje, mora propasti. Tako je sa jednom kućom i porodicom, tako sa celim narodom, pa tako i sa državom. Naša država samo zbog toga zaljuljala se cela iz temelja. To vam je i suviše poznato. Ali to nije dovoljno samo znati a ništa ne raditi na uklanjanju tih uzroka, koji otežavaju život. Država ne može ništa da učini kad narod neće. Iz naroda samoga mora da pođe inicijativa za preduzimanje mera da se život olakša.

Jedan od najvećih uzroka koji povećava tegobe života, koji mi sami sebi tovarimo na vrat, a koji sami možemo da otklonimo, ako hoćemo jeste: NAŠ LUKSUZAN ŽIVOT, oličen u luksuznoj nošnji, naročito kod ženskoga sveta. Ogromne se sume novca daju za predmete, koji su potpuno nepotrebni, a ništa se od njih u zamenu ne dobija. Statistika našeg uvoza luksuznih predmeta može nam to najviše posvedočiti. Da toga nije, sasvim bi drukčiji naš život izgledao. Skroman život, to je sreća, spokojstvo i blagostanje za svaki narod.

Kako bese?

"Ne sudi po ambalazi"

(pogledaj video)

Čitam nešto zvanična istraživanja renomirane firme "Rekla kazala" koja u moru interesantnih tema, čiji talasi zapljskuju novinske stranice, neretko obrađuje i srpsku veštinu ugradnje. Po njima, sve što se radi budžetskim parama mora da ima sertifikat "IMT".  Za "Ima li Mene Tu?" još kažu da je motor glavne privredne grane - ugradjivanje i društveni razvoj. Ugrađuje se u kubik, u kvadratni metar, barel, kilovat, put, most, prugu, lokomotivu, vakcinu, priključak, dozvolu, ... Samo je nebo granica. I to do nedavno.

Vlada Republike Srbije
Premijeru Mirku Cvetkoviću



Predmet:         

Uvaženi


Iskren prema sebi i prema drugima moram da Vam se obratim na ovaj način. U ovih sedam godina i pet mandata koliko sam u vladi kao ministar zdravlja naneo sam mnogo više štete nego koristi našem zdravstvenom sistemu i zdravlju građana. Brojne afere koje su izašle u javnost samo su vrh ledenog brega. Od silnih prljavština koje me pritiskaju budim se oznojen sa jakim lupanjem srca. Ovako više ne mogu.

Ovih dana je vest da su neki „fini momci" s „fantomkama" na glavi spalili bosansku zastavu u znak protesta što eminentni bosanski muzikant, ranije deklarisan kao srbomrzac, nastupa u NAŠOJ Areni. I gle čuda, iza fantomiziranih spaljivača sa zida smeši se lik Ratka Mladića. I nikom ništa. Nema istrage. Hajde prvo da se dogovorimo da li je paljenje zastave kažnjivo ili nije? Eto, onog glumca što je spalio američku zastavu pred Bajdenov dolazak prvo su utamničili, pa su mu pisali presudu. Na fudbalu zapališe albansku zastavu, pa ništa. Sad bosansku.

Spaljivanje zastave možda jeste demokratski čin, ali spaljivanje bilo čega s „fantomkom" na glavi meni tako ne deluje. Nešto se ne sećam da smo se kao nacija ovajdili što su neki naši u naše ime palili ambasade... Ako izuzmemo nekoliko pari patika.