Bila je mlada, lepa, poželjna, vredna i pametna. Sve joj je to davalo nadu u ostvarenje sna o sopstvenom životu sa voljenim čovekom i mnogo dece. Govorila je: proćiće i ovaj dan znoja i suza, žrtva je neophodna bilo kolika da je, vratiće se desetostruko...svako ima svoju slobodu samo je treba dosegnuti. Ali, prolazili su dani, nedelje, meseci, godine, decenije, ostvarenje sna nigde. Ostao je začauren u snovima o snu. Postajao je stvarnost. Ogledalo je bilo jedini svedok promena na licu i duši. Video sam je pre neki dan, konačno je dočekala svoju slobodu, ali kao da joj ne treba. Saznao sam to od ogrubelih obraza, očiju punih neverice, nesigurnih ruku, hoda nenaviklog na odmor.

Врста романа, наведена у наслову, може да постоји само условно и сваки списак дела био би другачији. Међутим, у сваком би се нашао «Доказ» Војислава Стојковића ("Народна књига", Београд, 2009).

Роман разматра најкомплекснија питања (сам «врх врхова») књижевности,

ТРАКТАТ О СМЕХУ

Да не буде забуна – текст је написан јануара 1997. године. Значи ово је ВРЕМЕПЛОВ који вас враћа 21. годину уназад.

Зато, пре читања:

Проучите горње упутство, узмите средство за смирење и, ако се појаве нежељене сметње, посаветујте се са вашим лекаром или фармацеутом.

Гнев је привилегија богова, тврди Аристотел, а код мудраца он изазива сузе или смех. Тако је мрачни Хераклит у великој љутњи плакао, признајући тиме да догађаји имају коначну и неопозиву тежину судбине коју треба некако поднети и издржати. Код мудрог Демостена, опет, уместо гнева јављао се смех који се двојако може тумачити: као лично освешћење од заблуде да су догађаји и другачије могли да се догоде, али и као одбијање њихове коначне и неопозиве тежине за човекову судбину.

ЛЕОНАРД КОЕН: ЗАБАВА ЈЕ ЗАВРШЕНА

S. O. S.

Полако с тим бесом, поспанко.

Не траћи га у бунама.

Не мрси га идeјама.

Ђаво ми не да говорити,

само да ти наговестим да си роб,

твој јад је намерна политика

оних у чијим ланцима патиш,

оних које одржава твоја несрећа.

Ужаси тамо, унутрашња

         Duvao je jak vetar. Čovek u mantilu je išao ulicom. Koračao je dugačkim koracima. Iako je duvao vetar, nije se ništa čulo. Povijene glave, da mu vetar ne bije u lice, čovek je išao svojim putem. Ni previše brzo, ni previše sporo, ali dugim koracima. Pored njega su promicali automobili, ćutke, bez ikakvog zvuka. Dim iz auspuha, ljudi u automobilima koji pričaju, ali u potpunoj tišini. Samo se čuo klavir. Čovek u mantilu je još više savio glavu i mrmljao nešto sebi u bradu. Ništa se nije čulo, ni vetar, ni automobili, ni mrmljanje. Samo klavir. Najednom čovek udari glavom u banderu. Okrenuo se, pogledao oko sebe i zaobišao banderu sa kojom se malopre sudario. Klavir je svirao, a on je nastavio svojim putem.

koautor : drzura

(sukrivac, podstrekač i inicijator ovog XXXL size teksta - maksa :))

 Rijetki su sportisti, naročito atletičari-bacači, teniseri, rukometaši, vaterpolisti, dizači tegova, gimnastičari, džudisti, rvači ... iii mnogi drugi, koji u svojoj karijeri, nisu imali problema sa povrijedama ramena.

Nakon žestoke borbe u svemiskoj stanici, uspjeli ste da savladate Terminatora. Naravno, ne zadugo. Kako vam vaš detektor kiborg aktivnosti (DKA, u daljem tekstu) saopštava, Terminator će se ponovo reaktivirati za oko 2 minuta.

 iz knjige koju pišem, shvatajući da moja sećanja na zorana ne sadrže u sebi ništa bitno za svet (to su sećanja jedne osobe od jedanaes' godina) da sam zapamtila samo neke marginalne dogadjaje koji  ništa ne objašnjavaju, još manje otkrivaju, da su to sećanja koja su zanimljiva možda samo meni i koja nikako nisu jedno "novo, nepoznato lice glumca z.r." gde nema ničeg senzacionalog, pa čak ni previše privatnog, sećanja koja ne pričaju porodičnu priču, a kamo li priču o umetnosti - jer sam namerno pokušala da izbacim sve što su mi drugi rekli, sve što sam naknadno

У једној старој књизи читао сам чудну причу; враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним порукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: велики народни родољуб.

 Страдија, Р. Домановић

Moj gost je blogokolega appendix:

Poslednjih dana i nedelja, ovde na blogu, uglavnom smo mogli da čitamo političke teme,
ekonomska predvidjanja, spasavali evro, pozivali se na raznorazne bojkote. Nemam ništa protiv takvih tekstova, ali me oni manje zanimaju.

Doduše, bilo je blogova iz domena kulture i umetnosti, ali, uvek su nekako manjkali.

Kada izgladni, organizam počinje da se samoproždire. Prvo šećeri, pa masti, pa manje važni mišići, pa tako do srčanog.

Dakle, nema mi druge, nego da se i ja oglasim povodom ove eskalacije nasilja.
Ima li smisla onda pisati o ovome? Hoće li nasilje u Srbiji prestati kada nas se sakupi deset blogera koji će dići glas protiv sve očiglednije degradacije prava na goli život? Koliko nas se oglasilo povodom mogućnosti lečenja dece u inostranstvu? Pa, ništa!!! Nema nešto više ni akcija preko socijalnih mreža. A bolesnih koji nemaju mogućnosti da se leče, nažalost sigurno ima. Ali, zato se preko noći, po kratkom postupku menja zakon, ili uredba, šta li, o nivou aflatoksina u mleku. Samo, nekako ne mogu da sedim skrštenih ruku. Martin Luter King reče otprilike da je početak kraja života kada prestanemo da govorimo o bitnim stvarima. A neposredna fizička bezbednost moje porodice, prijatelja, mene, pa i svih mojih komšija i sugrađana, baš mi se čini kao jako bitna stvar. A, i nekako mi se još živi.

Milan Nikolić

Lično, posle petnaest godina protestovanja, verovanja, zanosa, adrenalina - ja ne da ne mogu da se potresem, naljutim, pošizim nego mi dođe da odnesem čaj u termosu ovima što su stigli da se "bore". Kao nama Greenet nekada...

moj gost: EXPOLICAJAC

Uvek sam smatrao da jedino država ima pravo na monopol sile. Taj monopol, po tekovinama demokratskog uređenja, pripada izvršnoj vlasti. Isključivo izvršnoj vlasti, da bi građani, putem izbora, mogli da utiču na taj isti monopol, a ne da oni koji njime raspolažu utiču na život građana. Naša bliska istorija

Oni koji mrze najbolje se razumeju. Mržnja ih pokreće i koči u isto vreme. Pokreće u „koraku“ koji žele da naprave ka „vekovnom neprijatelju“, a koči da vide kolika im je zaleđina. Čopor je gorivo svakoj mržnji. Čopor je sigurnost, čopor su muda uvećana lupom, nevidljivi štit i tapija na činjenicu da si uvek u pravu. 

(ne)ljudi