jedna priča

 iz knjige koju pišem, shvatajući da moja sećanja na zorana ne sadrže u sebi ništa bitno za svet (to su sećanja jedne osobe od jedanaes' godina) da sam zapamtila samo neke marginalne dogadjaje koji  ništa ne objašnjavaju, još manje otkrivaju, da su to sećanja koja su zanimljiva možda samo meni i koja nikako nisu jedno "novo, nepoznato lice glumca z.r." gde nema ničeg senzacionalog, pa čak ni previše privatnog, sećanja koja ne pričaju porodičnu priču, a kamo li priču o umetnosti - jer sam namerno pokušala da izbacim sve što su mi drugi rekli, sve što sam naknadno shvatila i uopšte sve čega se lično ne sećam i u čemu nisam učestvovala. 

dakle, jedna priča:

Dečaci

Bez obzira na to što sam htela da budem dečak kao jako mala, i da kad porastem imam brkove kao on - sviđali su mi se dečaci. Oduvek. I uvek. Kao jedna bez prestanka zaljubljena osoba imala sam ih jako puno, još za njegova života. Do svoje jedanaeste godine.

Prvi je bio jedan Vlada iz obdaništa, sin njegovog kolege Cacija Mihajlovića. Bili smo veliki drugovi, išli smo zajedno da piškimo, mnogo godina kasnije Vladina mama će mi reći da sam joj govorila da ne brine za Vladu dok je u obdaništu jer ga ja čuvam...Kod kuće sam se poveravala. Posle su to bili razni, prijatelji mojih roditelja, prijatelji moje petnaes' gopdina starije sestre, zatim dečaci na moru, jedan bar dva'es godina stariji konobar koji je me je učio da jedrim na dasci, jedan Tonči za koga sam mu  pričala da je ružan ali da ima mnogo lepo telo...

Negde kod Tončija sa „mnogo lepim telom“ moja zaljubljivst je prestala da mu se dopada.

- Dina, a zašto Anica ne sedi s nama u Baštici (bašta hotela „Supetar“ u Catatu) - pokušavao je - što mora dete stalno da ide na plažu....

- Anice - opet je pokušavao - dođi mico da budeš sa tatom.

- Dina - stalno je pokušavao - naše dete treba da sedi u kući do tridesete godine!

Nikada ga nisam shvatala ozbiljno. Sve mi je bilo smešno.

Iz njegovog primera, i mog, naučila sam nešto jako bitno u životu. Autoritet se ne pravi, autoritet se ima ili se nema. Autoritet je dobrota. Autoritet je pamet, koja je često i dobrota ako verujemo (ja verujem) da su pokvareni ljudi koji nisu dobri - zapravo glupi. Da su ljudi koji vole da budu strogi - takođe glupi. Da su slabi, inferiorni, da se plaše.

Elem, posle Vlade, Tončija „sa mnogo lepim telom“ i mnogih čijih se imena odavno više ne sećam, došli su novi. Imala sam buran ljubavni život i išla sam u školu - dakle, bila sam glavna u kući.

ljubavni život prvi deo - jedan  Duško

Pojavio se jedan Duško. Vozili smo zajedno bicikl u dvorištu ispred zgrade gde smo živeli i nismo se odvajali. Duško je umeo da svraća kod nas kući i kada sam bila i kada nisam bila tu. Da ostavi bicikl, da piški, da traži čašu vode...

Naš stan bio je na mezaninu i jedini stan na tom spratu. Gledao je na dvorište. Bio je najbliži i zato su, a možda i jer su se kod nas svi uvek osećali slobodno, mnogi moji drugovi često dolazili. Ali ovo je bio početak. I Duško je bio više od druga. Jednom je, tako, došao po sličnom poslu, da piški.

Mama, koja je već navika da on stalno iz nekog razloga dolazi, samo ga je pustila u stan i bez reči sela u fotelju. Zoran je ležao na svom (našem - to je bilo mesto gde sam stalno ležala na tati) kauču i gledao TV.

- Šta je ovo? - pitao je Dinu

- Ma Anin Duško - rekla je ne objašnjavajući pojedinosti.

- Pa ovaj će da nam se useljava -  gunđao je - samo još čekam da vidim i njegovu četkicu za zube ovde. Na šta to liči? Jel ima to dete svoje roditelje? Iz kakve je on kuće uopšte?

- Dobro Zorane - bila je lenja Dina da se raspravlja s njim - pusti decu na miru

- Kakva deca - nastavljao je - naša Anica je dobra devojčica, a vidi ovog na šta liči...

- Zorane...

Negde tokom te rasprave pojavila sam se iz svoje sobe i htela istog časa da prestanem da se pravim da učim i odem s Duškom. Nije me pustio. Lagao je da treba da idemo na neko važno mesto. Duško je otišao. Seli smo. Nas troje.

- Mico... - počeo je

- Zorane ostavi je na miru - dobacivala je Dina iz fotelje ne mnogo zainteresovana za njegov pokušaj pedagoškog razgovaranja sa mnom

- Molim te Dina - bio je ozbiljan - Ovo bi ti trebalo da radiš. Da si neka majka...  Anice... - ponovo se okrenuo ka meni

- Taj tvoj dečko, znaš..

- Nije mi dečko

- Nije važno i  ne prekidaj me... Taj dečko, znaš... vi ste još mali. ..

- Naravno da su mali - rekla je Dina - i zašto ih ne ostaviš na miru

- Sine... - pokušavao je da nastavi - znaš, svi oni su...

- Šta? - pitala sam

- Pederi.

- Pobogu Zorane kako možeš tako nešto da kažeš za dete.... - ubacila se Dina

- Pa šta? - pitala sam ga ja

- Kako pa šta? - zbunio se

- Pa šta što su pederi? - bila sam uporna i nisam bila baš najsigurnija da razumem  šta to znači i zašto nije dobro

Kao je shvatio da razgovor nema mnogo smisla i da nigde ne vodi, počeo je da se zeza na svoj račun. I na račun svh ostalih.

- Evo, zna tvoja mama - počeo je - zna da su svi muškarci pederi, osim mene

- I Marlon Branda - dodala je mama

- Da, i Marlon Branda - složio se - sine, svi muškarci su pederi osim tvog tate i Marlon Branda...

Da mi je to rekao nekoliko godina kasnije, kada već uveliko nije bio sa mnom, ja bih mu verovatno i poverovala. Tada mi je bio smešan. Iako mi je ta rečenica ostala u pamćenju kao juče da ju je rekao, i ne bih se zaklela da mi na neki neprimetan način nije odredila mišljenje o muškarcima koji nisu kao on (ili makar kao Brando) u stvarnom životu, moji muškrci su ličili na njih dvojicu isto koliko su oni ličili jedan na drugog. Znači, nimalo.