Nekoliko puta sam pocinjao blog o Ekatarini Velikoj, ali nikako nisam mogao da prodjem drugu recenicu, a da me ne obuzme neko cudno osecanje koje mi nije dozvoljavalo da nastavim dalje i da artikulisem, na neki nacin, ono sto zelim da napisem o tim ljudima i o nama samima. Nekako mi se srce stegne, mozak mi se zarobi i jednostavno ne mogu dalje. Onda se opet vratim, ali na kraju obrisem sve, i tako mesecima. Medjutim, ovog puta sam odlucio "da izdrzim", i da ipak srocim koliko-toliko neki zapis o toj grupi, vremenu i sta je ona meni, a koliko vidim i mnogim drugima, znacila.

Bio sam

... ili "Na Karaburmi... Jedan - Jedan..."

Ako mi bilo sta nedostaje, ali stvarno nedostaje iz stare drzave (SFRJ, da ne bude zabune) to je fudbalsko prvenstvo Jugoslavije i kombinovani radio prenosi utakmica prve savezne fudbalske lige, tzv. Vreme Sporta i Razonode. Posle se kod nas preslo malo na Vreme Smrti i Razonode, po knjizi jednog nazovi pisca, ali to je druga prica.

Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da ova moja konkretna nostalgija nije samo generalni zal za prosloscu (mladoscu), pa bi mi na isti nacin nedostajalo nesto drugo iz nekog drugog perioda da se sam rodio u neko drugo vreme i/ili na nekom drugom mestu. Ali posto ne mogu na to da dam precizan ili bilo kakav odgovor, necu ni da ulazim u analizu tog ugla.

Sinoć. U Engleskoj. Nedostajaće mi. Jako. Imala sam  sreću da u poslednjih nekoliko godina često čavrljam s njim o aktuelnim i malo dugoročnijim temama. O Peščaniku.  I zbog poznavanja ovog velikog čoveka i upoznavanja sa njegovim delom, zbog njegovog specifičnog glasa i divnog osećaja za humor, skupiću snage da istrajem i dalje u nekim stvarima. Uprkos svemu što se juče

Post o kolateralnim žrtvama, NATO u Afganistanu, UN u Afganistanu....

 Kao neko ko se javno, i dalje,  zalaže za ulazak Srbije u NATO i neretko piše o po meni jednoj od njavećih dilema sa kojom se savremni svet suočava, kolateralnim žrtvama,  osetila sam posebnu potrebu da napišem post o tragediji  u Kurduzu.

Ukratko sasvim, potez je nedopustiv, cela situacija sa brojem civilnih žrtava u Afganistanu postaje potpuno neprihvatljiva. Na granici fašizma.

blogerskih reči & izraza 

Prikopčala sam se i radila na njega

Uu

što je to lepo

I što to

ništa ne valja

_______________________________

Držim olovku na udaljenosti od sunca, toliko tek.. Da me ne zabole sećanja.. Mislim da sam stigla tamo gde sam naumila.. Davno, i kao za tren.. Pesma koju spazim da izlazi iz mene, svaki put kada odlučim da se obratim.. Ili poželim nešto da kažem.. I čujem.. Pesma:

Posle pune četiri godine rada, konačno je gotova najnovija knjiga Paula Droelja „Analitičar". Ovo kapitalno izdanje Queeria centra na 510 stranica u tvrdom, najtvrđem povezu predstavljeno je na ovogodišnjem Sajmu knjiga na štandu „Seksualne nastranosti i priključenija" u Hali XIV Beogradskog sajma.

Nakon uspešnih romana „Dnevnik jednog režimskog poslušnika", „Na obali reke Drine sedela sam i brojala leševe", „Mira Marković je odlučila da umre", „Đavo i gospođica Smajlović", „Priručnik ratnog zločinca", „Veštica iz Fonda za političku izuzetnost", dolazi nam ova kompleksna priča o potrazi za ličnom srećom, svrhom života i ispunjenju snova.

Paulo Droeljo nas ovim romanom vodi na jedno čudesno putovanje, gde pratimo zbunjenog i uplašenog glavnog junaka, koji nakon velike lične tragedije gubi tlo pod nogama i pokušava da nađe svrhu u svom životu.

Ceo tiraž je planuo za tri dana, kao i svako čudo, tako da planira uskoro da štampamo drugo izdanje, ali za sve cenjene čitaoce B92 bloga, poklanjamo vam skraćenu verziju ovog romana.

Hemoroidi su veoma neprijatni čvorići koji prave probleme u vašoj guzi. Oni se najčešće pojavljuju uz osećaj svraba, ali mogu postati bolni i uzrokovati krvarenje. Ponekad hemoroidi mogu da izazovu zatvor, a priča se da su zabeleženi i smrtni slučajevi. Svako može da dobije hemoroide i sigurno ćete u svom životu sresti nekog hemoroida. Oni se razlikuju po veličini i mogu biti unutrašnji ili spoljašnji. U Srbiji su, takozvani unutrašnji hemoroidi, svuda oko nas i mahom su na vlasti ili na nekoj drugoj bitnoj društvenoj poziciji. Izuzetno ih je teško odstraniti i skloni su mutaciji. Mi živimo u vremenu hemoroida.

UVOD

Još kao mali maštao sam da napišem knjigu. Dok je moja starija sestra bila u školi, tajno sam uzimao njenu pisaću mašinu i, u početku, sa dva prsta kucao svoje prve romane u pokušaju. Posle nekoliko strana sam odustajao, jer napisati roman je veliki posao za koji nisam imao strpljenja. Kasnije sam razmišljao da pišem petparačke ljubavne romane, pošto su oni kraći, ali sam i od te ideje odustao. Biti autor takvih romana i nije neka posebna čast, a moja motivacija da napišem knjigu ogledala se jedino u tome da sam svetu hteo da dokažem da sam pametan. Danas u Srbiji svaka šuša može da napiše knjigu i to sigurno nije dokaz pameti, ali mnogo lepo izgleda kada ispod mog imena na vizit karti piše "književnik". Pošto je roman bio veliki zalogaj za mene, okrenuo sam se kraćoj formi - pričama, tako da je pred vama jedna zbirka koja je nastajala u periodu od 2006. do 2009. godine na Blogu B92.

Ja protiv tradicije ne mogu. Razmišljao sam da li da pišem blog o 'aljinama, razmišljao i na kraju odlučio da ipak ispoštujem tradiciju i dam svoj sud.

Sinoć sam na twitteru napisao da modna policija treba da stoji na početku crvenog tepiha i vraća kući sve one koji su se loše obukli, a takvih je bilo mnogo. Zato vam prvo predstavljam modne grozote sa crvenog ćilima:

(click na sliku radi uvećanja)

Natalie Portman: Jeste da nosi Dior haljinu iz 1954. godine, ali ovoj haljini je mesto u sredini 20. veka a ne na crvenom tepihu 2012. godine. Zli jezici bi rekli da nije imala para za novu 'aljinu, pa izvukla neku sa tavana.

Prvo su tukli pedere i lezbejke na gej paradi, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio bolesni peder ni bolesna lezbejka.

Zatim su upadali u romska naselja, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio smrdljivi Ciganin.

Zatim su rušili spomenike na jevrejskom groblju, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio gramzivi Jevrejin koji vlada svetom.

Onda su počeli da tuku mene i moju decu, ali tada niko nije hteo da se zauzme za mene
jer sam sve vreme opravdavao i podržavao nasilnike.

            Pre izvesnog vremena umro je pisac Milan Oklopdžić. Bio mi je prijatelj ali na jedan sasvim bizaran način: nikada se nismo videli, samo smo se dopisivali preko Interneta. Imam čitavu kolekciju njegovih pisama, međutim, nisam siguran da bi Mika Oklop voleo da ona budu javno objavljena. Stoga, prilažem nekoliko fragmenata iz naše prepiske koje nije on potpisao ali mogu poslužiti kao neka vrsta nekrologa tom izuzetnom čoveku.

25.6.2005.

Subject: Horseless

Čitajući «Horseless» palo mi je na pamet: kako taj

Evo da vas malo izvestim kako tece slucaj JA(D)T...

Tuzba je u pripremi, ovih dana ce biti predata sudu (ne znam tacno kad, ali bicete obavesteni). Pocela sam da dizem i medijsku prasinu. List Danas je objavio fenomenalan clanak, a dala sam i izjavu za B92. Ocekujem reakciju jos nekih medija, a neke cu tek obavestiti. Sve u svemu za sada sam jako zadovoljna tim delo.

Juce sam bila i kod Ombudsmana.

Iako se na ovom blogu retko pise o sexu, a posebo, onako otvoreno, ja sam odlucila da pokrenem jedno pitanje. Volela bih da i vi ne budete stidljivi i da mi kazete da li sam u pravu ili ne. Naime, pricala  sam pre neki dan sa drugaricama dok smo cirkale koktele u jednom od kafica u gradu o tome s kim je koja trenutno, u kakvoj vezi i naravno, dodjemo i do sexa. U glavnom, one koje su vec duze u vezi kazu kako se sve svelo na "aj da i to odradimo" dok su one koje su u vezama novijeg datuma kazu da su jos u fazi ispitivanja, ko sta voli, kako itd.

E sad,