B92 Blog

Ovih dana u novinama čitao o čudu – pojavi lika Bogorodice ili Svete Petke na nekom drvetu u selu Rudovcima. Kažu, pila devojka kafu sa drugaricama (alkohol isključen), kad ne lezi vraže, uočila da se je na korenu drveta gleda Majka Božija lično i personalno. I tako je krenula priča, od 4.avgusta do danas na hiljade vernika dolazi u selo Rudovce da vidi tu mutaciju na kori drveta.

E, zašto to mene zanima?

Zato što i ja nešto znam!

Nešto pre pojave u čuda u Rudovcima, oko godinu dana,  u selu Mudište kod Velikog Donjeg Krivog, seocetu u zapadnoj Srbiji u koje redovno odlazim na odmor, pojavilo se na drvetu čudo – intimni deo Sv.Đorđa, odmah  u narodu prozvan Veliki Đoka, onako iz milošte.

Veliki Đoka se pojavio ničim izazvan, nakon jedne olujne noći.

Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, na osnovu svog ovlašćenja iz člana 18 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Statut Međunarodnog suda), optužuje

Radovana Karadžića

za: GENOCID, ZLOČINE PROTIV ČOVJEČNOSTI, KRŠENJA ZAKONA ILI OBIČAJA RATA i TEŠKE POVREDE ŽENEVSKIH KONVENCIJA IZ 1949. GODINE, kako slijedi:

Optuženi

1) Radovan KARADŽIĆ je rođen 19. juna 1945. godine u opštini Šavnik, danas Republika Crna Gora, Savezna Republika Jugoslavija.

2) Radovan KARADŽIĆ je bio jedan od članova osnivača Srpske demokratske stranke (u daljem tekstu: SDS) koja je u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: Bosna i Hercegovina) osnovana 12. jula 1990. godine. Od 12. jula 1990. do 19. jula 1996, kad je dao ostavku, Radovan KARADŽIĆ je bio predsjednik SDS-a. U tom je svojstvu, između ostalog, predsjedavao sastancima Glavnog odbora SDS-a.

3) Radovan KARADŽIĆ je dugogodišnji saradnik Momčila KRAJIŠNIKA, bivšeg predsjednika Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: "skupština bosanskih Srba") i člana Savjeta za nacionalnu bezbjednost i proširenog Predsjedništva takozvane Srpske Republike Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: "srpska republika") i Biljane PLAVŠIĆ, bivšeg člana kolektivnog Predsjedništva Bosne i Hercegovine, vršioca dužnosti predsjednika srpske republike, člana predsjedništva srpske republike i potpredsjednika Republike Srpske.

4) Radovan KARADŽIĆ je postao predsjednik Savjeta za nacionalnu bezbjednost srpske republike 27. marta 1992. godine.

Ovog leta Beograd je ugostio mnoge poznate face, od trash zvezdica „Eurosonga“, preko Stinga spremnog za penziju, do mega frajera Lennya Kravitza. Ali, nijedno od tih gostovanja me nije obradovalo koliko gostovanje jednog, meni dragog gospodina, koji krajem svake sezone posećuje naš grad - SALE. On je velika zvezda. Ludim za njim, kao i mnogi drugi, i u njegovom prisustvu gubim kontrolu, vrištim i bacam grudnjak na scenu. Svuda je oko mene. Na svakom ćošku prepada me kao manijak, visi u svakom izlogu i mami da iz dubine novčanika izvučem karticu, koja konstantno boluje od opekotina prvog stepena, da je koristim sve do njene smrti. I umrla je u najgorim mukama, u cvetu mladosti. A zašto?! Zbog krpica.

Pošto sam iz dozvoljenog ušao u nedozvoljeni minus, iz koga sam se brzo prebacio u onaj minus kada vam na vrata pošalju batinaše da naplate dugovanja, morao sam pod hitno da se bacim na traženje second joba. Bolje mi je bilo da sam kupovao u second handu shopu.

slika 1. Naš deo (spolja)

Ne znam za vas, ali meni čitava protiv-prirodna histerija vezana za horoskop žestoko ide na živce. Ne bih sada da zvučim srpski-pravoslavno, ali delim stav SPC-a kada je u pitanju horoskop. Zlo, deco draga, zlo.

Kada se upoznajem s nekim gej muškarcem obavezna pitanja koja će mi (kad-tad) postaviti su:

- Koliki ti je?

- A ili P?

- Imaš gajbu?

- Šta si u horoskopu?

Kada mirno, bez uzbuđenja, što dosadnije i smorenije odgovorim da sam rak, kreće kliberenje i mučenje mojih ionako tankih živaca.

- Ooooooo, pa ti si emotivac. Aaaaa to je tako satko. Eeeee pa ti si lomantik. Uuuuuu, bući, bući, buć.

Na to se samo nasmejem dok u sebi urlam sve postojeće psovke i smišljam nove. J*b*m (* = e) mu sve po spisku: heteroseksualno, homoseksualno, biseksualno, transseksualno, interseksualno, aseksualno, i zamišljam kako ga dugo, dugo i bolno mučim. Ali šta ću, moram da ćuti i trpim, sve dok ne iskoristim tu čvrstu, zategnutu i mišićavu guzu. Nakon toga mogu da pokažem svoje pravo, odvratno, tretiram muškarce kao stoku, lice i da ga emotivno, lomantično i satko izbacim napolje.

Naravno, nekima nije dovoljan znak, već kreću da se raspituju šta sam u podznaku, u kineskom horoskopu, koja planeta mi je dvanaestoj kući. Toliko tolerantan nisam, te ih odmah izbacujem napolje.

Ali, kao što kažem naša drugarica Sharon Stone, karma, karma, karma uvek dođe po svoje.

U ulici Milana Nedića 24/3, nekada Maršala Birjuzova, živi policijski inspektor u penziji, Živojin Aleksić.

Prevremeno se penzionisao kada je Dušan Mihajlović postao ministar policije u januaru 2001. godine. Svima je govorio da neće da radi za izdajnike Srbije i da bi se pre ubio nego da mu „ovaj“ bude šef.

Bio je član SK od 1986. godine, a član SPS od samog početka. Kasnije je svima govorio da Slobu lično poznaje. To je uvek ubacivao u razgovor na slavama i na drugim okupljanjima, dok bi opozicionari okretali glavu da ih on ne vidi i prevrtali očima. U njegovom prisustvu niko nije glasno kritikovao vlast i predsednika, ne zato što nisu želeli, već nisu smeli.

Nikada se nije ženio. Na pitanja zašto, odgovorio bi da je oženjen za službu. U komšiluku se pričalo da je izuzetno surov i da uživa da tuče ljude, naročito „zabludelu, izdajničku“ omladinu koja „umesto da uči škole remeti javni red i mir“. Javno se hvalio kako je tukao Vuka Draškovića u zatvoru 1993. godine i da mu je to bio najsvetliji trenutak u karijeri.

Preživeo je dva infarkta. Prvi kada su uhapsili Slobu krajem marta 2001. godine, a drugi kada su ubili Slobu u Haškom kazamatu marta 2006. Treći umalo nije doživeo kada je ugledao tablu s imenom Milana Nedića na zidu svojoj zgrade. Srušio se na trotoar i držeći se za grudi kroz veštačke zube prosiktao: „Četnici i njihova izdajnička kopilad. Jeb’o vas Milan Nedić“. Razmišljao je da proda stan i da se preseli, ali je od te ideje na kraju odustao.

Pri bludnoj svesti i pomućenoj pameti, ja, Predrag M. Azdejković, rođen leta gospodnjeg 1978. na polaganje rize Presvete Bogorodice 15. jula u neprijateljskoj Nemačkoj od nepoznatih roditelja, a usvojen od Rista Radovića i Jelenka Mićevića, koji su me vaspitavali, izdržavali i sve do njihove smrti voleli kao sina rođenog, u pero porodičnom advokatu Slobodanu Milivojeviću diktiram ovaj testament.

Dragi moji mnogobrojni ožalošćeni,

Znam da vas moja prerana smrt u cvetu mladosti nije mnogo iznenadila, jer ste se često pitali kako me do sada nisu ubili. Jedino što mogu da vam kažem jeste da su me Bog i porodična slava Prepodobni Sisoje Veliki čuvali. Ali mi se čini da me sreća napušta. Neprijatelj se približava. Stežu obruč oko mene. Osećam im smdrljivi dah za vratom.

Dok sam čitao jubilarno stoto preteće pismo, u kome mi Dragan iz Beča kaže da sam „raspala pederčina“ (sve mi diraj, ali izgled nemoj) i šta sve pišu u facebook grupi „Стоп квирији“ i „Extradite THE FAGGOT Predrag Azdejković“, odlučio sam da je vreme da sačinim testament, jer kada dođu po mene biće kasno.

Text je napisan za sajt www.pescanik.net)

Ako mene pitate, 11.jula ove godine bilo je veoma sunčano i tužno. Teško da su takve konstatacije zamislive u svakodnevici, ali postoji toliko teško zamislivih stvari, poput zločina u Srebrenici, o kojima nismo nikada poveli dijalog koji je rezultirao razumnim zaključcima.
Ove godine, pomenutog 11.jula ukopano je tri stotine osam novoidentifikovanih ostataka srebreničkih žrtava. Iskopano isto toliko rupa u zemlji ispred kojih su, pod vrelim suncem Srebrenice, porodice - uglavnom majke, sestre, rođake, supruge i ćerke ubijenih - čekale tabute sa kostima. Iako ne odlazim prvi put, ipak sam prvi put sam otišao da vidim kako izgleda ukop. Na sahranama se uvek sklanjam onog trenutka kada čoveka polažu u zemlju. To je momenat za koji još uvek nisam sazreo. Seo sam negde van mezarja, preko puta iskopane jame, oko koje stoji desetak žena. Onim redom kojim tabuti dolaze, tim redom ih ukopavaju. Preostalo su još dva tabuta da bi na red došao onaj koji su one čekale. I onda, te žene, koje su do tada stajale i sedele veoma mirno, počele da pakuju stvari, da se pomeraju, da hodaju oko te rupe, kao u pozorištu, veoma koordinisano i ne smetajući jedna drugoj. To je bila neka čudna panika zbog trenutka na koji čekaju godinama. Tačnije trinaest godina. Dolazak onih koje voliš može da bude tako različit. Ta panika je bila veoma dirljiva. Kada su doneli tabut, žene su bile sasvim mirne, plakale bez ridanja, tek poneki cijuk - opet sasvim nezamisliva situacija. Pre nego što je tabut spušten u zemlju, starija žena, pretpostavljam majka, zamolila je mladiće koji su to radili, da obriše tabut od prašine. Obrisala ga je rukom, u nekoliko poteza - tabut sa kostima je tako mali. Kroz nekoliko minuta bio je prekriven zemljom.

Neshaćena sirovina

U ovom blogu objavljujem eksluzivnu priču šta se u stvari dogodilo tog kobnog 4. maja.

Minja je oduvek bio fino i povučeno dete. Kao mali igrao se lutkicama, tiganjima i šerpama. Često je oblačio haljinice svoje sestre, u koje bi se jedva uvukao jer su mu bile male, i navlačio mamine cipele, dok je ona bila na poslu, i imitirao Lepu Brenu. Ali, ubrzo, pošto je bio napredno dete, nije mogao da ulazi u sekine haljinice i mamine cipelice, te je postao depresivan. Roditelji nisu znali šta da rade, niti su znali u kom grmu leži problem. Da bi ga izvukli iz depresije upisivali su ga na razne sportove. Od boksa, karatea, ragbija do streljaštva i džudoa. Možda ga je bavljenje sportom izvuklo iz depresije, ali ljubav za suknjicama, cipelicama i Lepom Brenom nikad nije nestala.

...onda bar pročitajte tekst koji sledi....

Ja samo molim Boga, da mi tekst koji sledi ne prouzrokuje lanac neugodnih posledica, poput jubilarnog stotog skidanja Queeria bloga sa naslovne strane, gomile pisama roditeljskih odbora ili neke verske organizacije.

Zato, odmah da vam skrenem pažnju: sadržaj ovog bloga je ekspilicitan ali pametan! Posvećen je sadržaju muških kupaćih gaćica i kao takav, ipak može da bude koristan na +35 stepeni. Ako ga zabranite svojoj deci, vi da obavezno pročitajte.

Veoma često se pitam, kako je moguće da smo u eri obeležavanja svakojakih praznika: državnih, međunarodnih, verskih, važnih i nevažnih, propustili da u kalendar istih unesemo i 27.jun - Dan ponosa?

Nije to samo reda radi. Još manje radi demokratije ili poštovanja ljudskih prava. Sama činjenica da jedno društvo u kalendar svojih događaja neskriveno uvrsti dan posvećen pravima gej osoba potvrđivala bi to sama za sebe.

Tek da podsetim: 27.juna počele su velike, višednevne demonstracije za prava gej osoba. Rezignirani neprestanim nasiljem od strane policije, američki homoseksualci, lezbejke i tranvestiti podigli su svoj glas. Ali, ova je priča imala dve jasne strane: nasilje i njegove žrtve. Ova borba traje i danas paralelno donoseći poštovanje prava i odnoseći ljudske živote.

U Srbiji homofobija nije samo mržnja, nije još jedna fobija sa precizno i jasno određenim granicama u kojima deluje. Homofobija u Srbiji nije netrpljejivost usmerena prema jednoj grupi ljudi, prema jednoj zajednici ili nekom određenom kulturnom obrascu. Homofobija u Srbiji je deo opšte, političke, kulturne klime, koja neprestano produkuje neprijatelje kako bi sačuvala privid ispravnosti, zajedništva, kolektiviteta, ali i sebe pokušala da predstavi kao ispravnu i zdravu. Ovakva postavka ne odražava se samo na pripadnike gej zajednice, ona se reflektuje i na one koji nisu pripadnici pomenute zajednice – ovdašnja homofobija je mesto iskazivanja opšte mržnje prema svima sa kojima se ne slažemo, prema svima koje ne uvažavamo, i što je najgore, prema svima sa kojima želimo da se politički obračunamo. Uperiti prst u nekog i nazvati ga homoseksualcem (ili koristeći čitav spektar izraza, kako god vam volja), efektno je sredstvo diskvalifikacije, išćlanjivanja iz zajednice, činjenja te osobe nepodobnom. Homofobija je neizostavni i sastavni deo antievropskih tendencija, koja razvoja društva i njegov izlazak iz patrijarhalnih matrica proglašava neprihvatljivim.

Jednoglasno sam odlučio da se mesec dana neću kupati, prati zube niti kosu, da se neću brijati, seći nokte, ni šišati, sve dok se maksimalno ne usmrdim, da ljudi vrišteći beže od mene, sve u cilju razumevanja kako je biti član narodnjačke koalicije, odnosno radikala. Već posle nedelju dana ljudi su počeli da me izbegavaju, nisu hteli da se druže s mnom, niti da stoje u mojoj blizini. Oni tolerantniji bi zapušili nosiće, ali vremenom su mi i oni okrenuli leđa i pobegli. Niko više nije hteo da pravi vladu i koalicije s mnom. Bio sam usamljen i smrdljiv.

Jedno veče, posle dve nedelje, smučio sam se sam sebi, za razliku od narodnjaka i radikala, i odlučio da prekinem sa ovim eksperimentom i da se okupam, obrijem, operem zube, isečem nokte i skratim kosu. Da se upristojim i civilizujem, što i ostalima preporučujem.

Krenuo sam ka kupatilu hodajući na prstima, kako ne bih probudio ostale ukućane jer je već prošla ponoć, ali, dok sam prolazio pored dnevne sobe, primetio sam nešto veoma čudno. Moja cenjena maman je bila budna, iako uvek zaspi odmah posle Dnevnika 2. TV je bio uključen s kojeg je dopiralo surround brundanje haškog optuženika (gospodina) Vojislava Šešelja i čulo se diskretno zujuckanje, kako mi iskustvo govori, Black Jelly Invadera od 20cm. Brzo sam se sklonio kako me smrad ne bi odao i pokušao sebe da ubedim da je to samo slučajnost, da to nije ništa strašno. Sledeće veče Sloba mi ne da Mira, te se opet na prstima uputih ka dnevnoj sobi i zatekoh isti prizor. Opet sam pomislio da je to samo slučajno, da to nije ništa strašno, ali kad se isto ponovilo i po treći put, shvatio sam strašnu istinu: Moja majka, kao i mnoge druge, ima izvanbračnu aferu s Vojislavom Šešeljem.

Za godinu dana, Slobodan Antonić stavio me u usta i nabadao svojim perom desetak puta.

Fini dečaci, poput mene, to ne zaslužuju.

Nisam ja Antoniću ni majka ni žena da me provlači kroz svoje tekstove, nisam mu ni ljubavnica, ni sestra, ni drug....

Najmanje sam nevaspitani učenik veronauke koji bi da pred Antonićem kleči na kukuruzu.

No, kako god, moje je srce veliko...

Ja se Antoniću nudim – ko od majke rođen –u nadi da možemo da prevaziđemo sve tranzicione probleme.

Tekst koji sledi ne preporučujem deci ispod 16 godina.

Moja je savest čista.

Enjoy.

Vaš,

Boban Stojanović

Zbog primernog vladanja i odličnog uspeha na kraju školske godine, „Queeria“ je odlučila da me za nagradu biznis klasom pošalje na zasluženi odmor u „Excelsior“ hotel u Dubrovniku. Nagradu sam oberučke prihvatio i jedva dočekao da pobegnem u neku prijateljsku zemlju gde će se moja izdajnička i stranoplaćenička duša odmoriti od slobodnih radikala koji nagrizaju naše društvo kao što Domestos nagriza nežne domaćinske ruke. Kad bolje razmislim, prijateljska Hrvatska je odličan izbor za beg od srpske stvarnosti, naročito u trenutku kada „nas“ tuži za genocid.

Ali, kao što odlično znate, život u Srbiji nas na neki način obogalji i od nas stvori osobe s invaliditetom ili bolje rečeno osobe sa srpstvom. To srpstvo se, kao neki parazit, zakači za nas i osim što nam sisa krv ogleda se i u veoma glasnom govoru, inaćenju, prkosu i naravno preteranom korišćenju reči „bre“ (kokoške kokodaču, krave muču, ovce bleje, a mi Srbi brecamo). Tog parazita postajemo svesni tek kada napustimo teritoriju („genocidne?!“) lepše naše, a posebno je vidljiv ako odemo u prijateljsku Hrvatsku. Mislio sam da smo mi izdajnici i strani plaćenici špricani protiv tih parazita, ali sam se duboko prevario. Prvo što sam učinio kada sam ušao u hotel „Excelsior“, sasvim nesvesno sam pitao recepcionera da li imaju goste koji se lažno predstavljaju da su iz lažne, nepostojeće i nepriznate države koja nosi lažno ime Republika Kosovo. Recepcioner mi je odgovorio da imaju nekoliko albanskih gostiju koji tvrde da su iz nezavisne države Kosovo. Besan i revoltiran sam zatražio da ih ODMAH izbace iz hotela ili ću ja morati da otkažem svoju rezervaciju i napustim hotel. I tako sam u sred Dubrovnika, sa sedamnaest „Louis Vuitton“ kofera u rukama ostao na ulici bez hotelske sobe. Nadam se da će mi taj patriotski gest doneti državno priznanje koje će mi lično uručiti Vuk Jeremić.

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život.

Kad je došlo vreme za ženidbu momci su danima obilazili oko Buckine kuće, pevali joj pod prozore, kroz tarabe posmatrala dok je u dvorištu grudi prala i preko plota joj dobacivali: „Bucka, hoćeš li za me poć?!“. Svi osim Čedoslava. Čedoslav jedino nije bio zainteresovan za Bucku, pa je po selu počelo da se priča da je od onih, dok su ga drugi branili da jednostavno ne voli punačke. Ostali momci su to jedva dočekali jer im je to povećalo šanse da će baš oni biti izabrani.

*serbian and eglish version bellow

U okviru kampanje „Ljubav na ulice!“ Queeria centar u saradnji sa Centrom za integraciju mladih i Švedskim helsinškim odborom za ljudska prava, a uz podršku umetnika:

Aleksandra Maćaševa, Alise Matović, Biljane Cincarević, Billjane Rakočević i Jelene Jelače organizuje humanitarnu akciju prikupljanja sredstava za Svratište za decu sa ulice.

Odjeknulo je Internetom – vremešna diva Alexandra Slađana Milošević više ne podržava svoju gej publiku.

Naime, zbog njenog političkog angažmana nekoliko (mahom) gej obožavalaca, skinulo se sa liste njenih prijatelja na sajtu myspace. Ko gubi ima pravo i da se ljuti, pa se tim otpadnicima ASM obratila kratkim pismom koje počinje konstatacijom: Obaveštavam Vas da moju podršku više nemate!

Na ovo njeno, moguća su dva odgovora.

Prvi je: Kuku nama. Šta ćemo sada?

Drugi je: Amin.

Ja se slažem sa ovim drugim.

I kažem: OK Slađana, samo ti idi, i zadrži sve svoje krpice!

No, za one koji ne znaju, sve je počelo ovako...

Smatram da sam jako tolerantan kada su u pitanju ljubav i ljubavne muke i razumem da se neko toliko zateleba da ne zna ’di tera, ali ovi iz Obraza ga preteraše. Razumem ja tu mladost ludost, i razumem da su se zaljubili u seksi macane iz Kvirije (ko ne bi, ipak smo neodoljivi), ali momci: „NO MEANS NO!“.

Jeste da su vas od malena učili da mi momci s one strane duge volimo da se femkamo i da kad kažemo NE mislimo DA, ali ovoga puta to stvarno nije slučaj!!!

Ta njihova ničim izazvana opčinjenost traje već godinama i nikako da prestane. Ja sam mislio da će ih to pubertetsko ludilo proći, da je to samo faza, ali ne - sve je intenzivnije.

VAŽNO OBAVEŠTENJE PRE ČITANJA POSTA: POŠTOVANI DRUGARI I DRUGARICE, ZBOG OBELEŽAVANJA DRUGOG DANA ĐURĐEVDANA NIJE PRISTOJNO OSTAVLJATI KOMENTARE. MI SMO PRAVOSLAVNA DRŽAVA, IPAK! TAKO JE HTEO DRAGI BOG!

VAŠA QUEERIA

Draga Biljana,

Duboko se stidimo što smo građani i građanke države u kojoj se politički neistomišljenici ponižavaju na mizeran način – vođenjem političke borbe u kojoj obe strane nisu dostojne jedna druge.

Ljudsko dostojanstvo je fraza koja izlazi iz okvira utopije ljudskih prava i demokratije, to je pojam koji građanima ove zemlje treba da bude imperativ na početku i na kraju svakog dana. Treba da znamo da od nas zavisi kakve „cipele“ obuvamo na početku svakog radnog dana, tokom kog je većina nas sistematski ponižavana od strane monopolista, tajkuna, ratnih zločinaca, totalitarista, fašista, rasista, seksista, homofoba, ksenofoba, radikala, slobista, šešeljevaca, antihagovaca; da znamo zašto smo gladni; zašto smo bolesni; zašto nam je skupo školovanje...

Od majskog broja YellowCaba možete uživati u novoj rubrici nazvanoj „RainbowCab“, koja će informisati o gej-lezbejskim filmovima, serijama, knjigama, izložbama, festivalima, tribinama, istoriji, žurkama i aktivizmu, i koja će se truditi da čitaocima približi gej-lezbejsku subkulturu.

U majskom broju možete čitati vesti iz aktivizma, o lezbejskoj seriji „The L-word“, knjizi „Bogovi sporta“, gej himnama, queer događajima u Beogradu i queer intervju sa Lenom Bogdanović. Rainbow rubrika je stalna rubrika YellowCaba i trenutno jedini prostor u srpskim medijima (štampanim i elektronskim) koji je posvećen gej-lezbejskim temama.

U periodu od 2002. do 2004. godine na srpskim kioscima bilo je moguće naći gej magazin „Dečko“ koji je nažalost prestao sa izlaženjem i ostavio Srbiju u gej-lezbejskom medijskom mraku. I posle četiri godine Srbija i dalje nema nijedan gej magazin.