Svake godine na glavnom ulazu u festivalski prostor Nišvilla vredno radi prodavac kokica. Njega sam se setio ovog vikenda kada sam posle više od 30 godina ušao u salu 1 Ekonomskog fakulteta u Nišu. Ovaj put ne kao student, već kao predavač na odlično organizovanoj koferenciji o marketingu u turizmu.
Bavi li se neko ozbiljno turizmom u Srbiji? Veruje li neko da je to privredna grana koja će spasiti posrnulu srpsku privredu, daleko brže nego strane kompanije za motanje kablova sa domaćim subvencijama?

kukusigameni je dobio šansu

 

 

 

Bio jednom jedan čovek koji je znao dve istine. Dve istine ali iste. I nikako nije mogao da se pomiri s tim da su te dve istine paralelno postojale u jednom svetu. Rešio je da traga za drugim svetom, ne bi li smestio

Prošle godine sam u novinama pročitao vest a sada pronašao zapisano na papiriću da je vozovođa u Moskovskom (ili je to bio Sankt Petersburški ?) metrou, umro od infarkta dva sata nakon što mu se pod voz bacila devojka od dvadeset četiri godine! Ironijom sudbine, devojka je ostala nepovređena, živa.

Moja trenutna asocijacija (?) je bio razmak između smrti majke,

Upravo sam se vratio sa fantasticne vecere, sedeo sam u basti I jeo...ne znam kako se zove jelo ali je u njemu pored pirinca sa raznim (s njim) kuvanim zacinima I semenkama, bilo brat bratu bar sedam vrsta mesa spremanog na rostilju, cumurnom, razume se. A okolo salata, zelena, narendana cvekla, kupus, celer, paradajz....Popio sam dve flasice mineralne vode I razbio se od slasti! Daklem Io sono u, u Istambulu Konstaninopolju, Carigradu...Kupo meda, Goro

 

Čuda su se dešavala i u samo praskozorje civilizacije, pre, za Njegovo vreme i posle Hrista, u Srednjem i Novom veku, događaju se i danas pokatkad. Ali ne bih da se bavim sistematizacijom i kategorizacijom čuda jer bi to bio dugotrajan i iscrpljujući posao a i nije tema ovog teksta. Jedino ću konstatovati da ima čuda i čuda. Neka su toliko značajna da se vekovima odlazi na mesto njihovog nekadašnjeg događanja a neka su neprimetna, malecka,

Bilo je to u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, u naše društvo, čvrsto povezano svakodnevnom zajednošću i deljenjem više dobra nego zla, hrupio je, kao da je s neba pao, Sveta. Ako me sećanje ne vara, a ne vara, njega je jedno veče ispred samiške gde smo se skoro profesionalno bavili Alhemijom, kombinujući BIP-ovo pivo i albanski konjak, Skenderbeg beše(?), dovela Vera moja komšinica i vršnjakinja, prelepa, prćonosa stjuardesa. Sveta je na prvi pogled izgledao very macho, krupan, stasit, grgurave kose, izuzetno maljav, i mali prsti na šakama su mu bili obrasli dlakama. Bio je stariji od Žuleta i Bore budućeg potpukovnika, dve, tri a od mene i Ljuše, osam, devet godina. Da je živ, danas bi imao sedamdeset tri, četiri godine.

 

Nemoj, nemoj molim te...nemoj da me diraš za grudi, ja sam poštena ženska!, utanjivši glasom ciči Aca Pandur na opšte veselje i neobuzdan smeh svih pa i mene samog. Sedimo u Kulturnom Centru (prvo se bife zvao Dva prijatelja  a onda nekim zaludnim partijcima zasmetao naziv, kao Mi i Oni prijatelji!, pa ga promenili u bife Novi Beograd. Posle naše izložbe, Zoran, Buda, Pera i ja, počeli da ga zovu Kulturni Centar i tako ostalo) predveče, septembar mesec, za tri stola na nazovi terasi ipred bifea.

Duuuuuugo su noge bile zadnje šape, sve do trenutka kada je Homo erectirao. Noge nam prevashodno služe za hodanje ali i za trčanje, skakanje, šutiranje, čučanje i još tušta i tma stvari od kojih glede žena treba spomenuti depilaciju, ranije brijanje, manikiranje i uobličavanje noktiju, struganje tabana i peta, što nije strano ni mnogim današnjim muškarcima. Pored hodanja, nogama je poveren vrloveoma važan zadatak da na sebi nose trup i ludu ili pametnu glavu ili something in between.

Niko od nas nema ni mrvu zasluge za svoj izgled, visinu, oblik glave, boju očiju, klempave ili priljubljene uši, prćast ili kukast nos, ili ono Siranovo: U polustrva se broji, pa tako ni za noge.

Jelena Arnautović, muzikolog 

Kovanicu pljuckari sam izvela iz glagola pljuckati kako bih opisala jednu specifičnu kategoriju ljudi koja danas dominira Srbijom. Pljuckari su oni koji su suviše nesposobni, lenji i uplašeni da bi bilo šta preduzeli i promenili u svom životu i okruženju. Oni sebe smatraju žrtvama i opravdanje za svoje neuspehe, kojih su duboko svesni, traže u sistemu i drugim ljudima oko sebe. Štaviše, pljuckari se ne zadržavaju na pukoj konstataciji i lamentaciji da je svet oko njih suviše loš; naprotiv, oni pljuckaju. Pljuckaju po ljudima

 

Pored neumornog igranja klikera, klikeri su nam bili kamenci ali smo ih od milošte zvali mermerci a bilo je i tz gvozdenaca izlupanih iz kuglagera, pentranja i lomatanja po zaostalim ruševinama, lunjanja po Kalemegdanu i njegovim lagumima, prelaženja Starog mosta, tada jedinog i branja bambusa po baruštinama budućeg Novog Beograda, skupljali smo i sličice fudbalera. Ko je imao sličice Bobeka, Mitića, Beare, Zebeca, Čajkovskog…a još ako je imao i duplikat, bio je poznat i čuven i van granica Francuske, mislim, ulice.

Kako se datum približavao, u glavudži mi se sve češće vrzmalo ovo:

Pravni fakultet sam upisao 1965 godine. Želeo sam da upišem Akademiju likovnih umetnosti ali sam podlegao želji mog oca: Obrazovan si, obrazovaćeš se još, imaš jezičinu i kad budeš diplomirao, mislim da možeš da budeš jedan od najboljih advokata ove zemlje i činjenici da je gomila mojih drugara iz Titograda

što nam B92 ne reče kad smo ga branili devedesetih da će iz minuta u minut da prati ko je novi ukućanin u kući velikog brata da se ne cimamo onda?

jedna mala lična etička dilema.

Presuda za krivično delo krijumčarenja zaštićenih vrsta ptica

 
Italijanski državljani Markoni Alfredo i Politi Paolo nakon dvogodišnjeg sudskog procesa, osuđeni su za krivično delo krijumčarenja zaštićenih vrsta ptica. U putničkom automobilu, italijanskih registarskih oznaka 9. decembra 2007. godine pronađeno je 56 jedinki mrtvih ptica. I to: 54 jedinke drozda

Pozabaviću se, zato, udžbenicima za posmatranje ptica, tj. ilustrovanim priručnicima za prepoznavanje vrsta, odnosno tzv. 'ključevima'. Jedan ključ je već preveden na srpski (Heinzel, Fitter & Parslow), a njegovo izdavanje zastalo kod para, ili nedostatka istih, evo ovaj…

 

Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?