Aca Pandur

Nemoj, nemoj molim te...nemoj da me diraš za grudi, ja sam poštena ženska!, utanjivši glasom ciči Aca Pandur na opšte veselje i neobuzdan smeh svih pa i mene samog. Sedimo u Kulturnom Centru (prvo se bife zvao Dva prijatelja  a onda nekim zaludnim partijcima zasmetao naziv, kao Mi i Oni prijatelji!, pa ga promenili u bife Novi Beograd. Posle naše izložbe, Zoran, Buda, Pera i ja, počeli da ga zovu Kulturni Centar i tako ostalo) predveče, septembar mesec, za tri stola na nazovi terasi ipred bifea. Kako, kako je rekla, viču neki jedva od smeha dolazeći do daha, terajući, što njemu nije bilo nimalo teško, naprotiv, Acu Pandura da do u beskraj ponavlja navodne reči moje tadašnje devojke Seke. A Mikele, šta je on rekao?, uskaču drugi. Aca udebljava glas: Samo ću da ih pomilujem...nego voliš li ti mene? Opet utanji glas: Znaš da te volim ali...Onda je sve u redu, kao mojim glasom, evo miluj i ti meni grudi. Gromoglasan smeh samo što nije polomio stakla na bifeu! Dosta bre pandurčino, pokušavam nemoguće, čuće Seka, čuće njeni, znaš da stanuju iznad bifea. Čuo svojim ušima, kaže Pandur uozbiljivši se, šetao ja parkom pre neko veče da odmorim dušu i nadišem se svežeg vazduha kad iza jednog grma čujem glasove, Seka i Mikele! Nisam imao nameru da prisluškujem ali čuh što čuh! Opet, takorekuć ponovo, zaglušan smeh.

U Kaplare sam se doselio 1965 godine. Iz Titograda. Posle uspešno položene mature u gimnaziji Slobodan Škerović. Krajem meseca juna. Imao sam nepunih devetnaest godina, do rođendana je falilo oko dva meseca. Prvi put u životu brat i ja smo imali odvojene/zasebne sobe. Činilo mi se da je to početak Raja! Sa ove ili bolje, ovolike distance, deluje mi smešno i pomalo tužno ali ja sam se kao devetnaestogodišnjak i budući student, osećao vrloveoma matoro i seriozno. Pred matursko veče koje smo zakazali u baru hotela Crna Gora uz veliki otpor našeg razrednog Branka Đurišića, šetali smo ulicom Slobode, glavnom ulicom, na temperaturi od oko 38 stepeni, obučeni u odela sa obaveznim kravatama i uglancanim cipelama. Činilo nam se da je ceo svet naš! Taj osećaj me nije napustio ni kad sam se doselio u Kaplare.

Ipak, novi grad, šta grad, gradurina u odnosu na tadašnji Titograd koji je u to vreme imao manje od 30.000 stanovnika, novi ljudi, posebice u našem soliteru! Svi oni su se uselili u sedmicu  još u novembru 1964 godine, upoznali, počeli da se druže, da izlaze zajedno, prave žurke...naravno, mislim na moje vršnjakinje i vršnjake. Tad sam se setio onog: Bolje biti prvi u selu nego drugi u gradu! Ipak, poslovicu sam zadenuo za pojas, kakav bre prvi, drugi, š'a se to mene tiče! Nije prošlo više od petnaest dana a ja sam se već osećao kao riba u vodi. Pre svega, moje atletsko telo i nebesko plave oči, nisu mogli da prođu nezapaženo među mnogobrojnim jačim polom. Postao sam hit! Dugokosa, plavokosa, dugonoga, prelepo građena Seka, prva je osvojila moje srce i ostale delove mog vitkog, snažnog, preplanulog, nebildovanog  ali sportski razvijenog tela. Ah da, i moju dušu! To što je bilo i događalo se između Seke i mene, s moje strane ostalo bi zauvek tajna, nedostupna tuđim ušima, ali! U avgustu sam otišao na letovanje u Dubrovnik, Seka bila poranila da bi mi mahnula s balkona pri polasku, dogovorili smo se da pišemo jedno drugom. I bi tako. Pisao sam joj i svakodnevno dobijao njena pisma. Kad sam se vratio, ne raspakovavši stvari, izašao sam na terasu da popušim cigaretu. A ti tako... dočekala me moja prva komšinica Ksenija, terasu nam je delila pregrada visine oko metar, Seka ovde čeka i plače a ti u Dubrovniku, menjaš devojke, k'o pčela, s cveta na cvet! Šta pričaš bre, kakve devojke...Čitala mi je Seka tvoja pisma a Nada nam je redovno slala izveštaje, Bojana, Branka, Snežana, Lola, Gordana...da nabrajam još? A pričala mi je ranije i ono za Lipu u parku i ono...i ono...Priznaj i ti bi da me probaš, krenuo sam u kontranapad? Prvo se ti razjasni sa Sekom pa ćemo videti, reče Ksenija i uđe u sobu. Nije bilo lako! Sedeli smo na našoj klupi u parku preko puta Kaplara, Seka je plakala i plakala...eto ti, ja po ko zna koji put: Ko baba o uštipcima, ja pa ja, o meni, o sebi, o sebi, o meni...dosta bre! Još samo ovo, stekao sam i drugare par excelance! Bilo nas je oko četrdesetak, skoro svi isto godište, godina manje ili više. Govorim o Kaplarima a imao sam i u Beogradu drugare, od Dorćola do Zvezdare. Mali Beograd bio tada.

Za razliku od Pece, Bude, Miljenka skočimiša, Duće, Bate, Vatre, Ljubiše, Vlade Maca, mene....Aleksandar Petrović je po naredbi svog strogog oca, upisao Saobraćajni fakultet. Pošto je njemu u životu bilo najvažnije dobro zezanje a saobraćajni fakultet je tretirao kao lanjski sneg, podrazumeva se da osim predvojničke obuke (jaka šestica!) nije položio ni jedan ispit. Otac ga pod hitno ispiše i preko nekih veza upiše u saobraćajnu miliciju, moglo se tad, a sad tek! Odmah mu prikačilo nadimak Pandur. Aca, zgodan, plavook, visok skoro dva metra, jedva se uvlačio u pandurskog Fiću kad je trebalo ići na neki uviđaj. Radio on to sasvim pristojno, zavoleli ga i počeli da mu poveravaju i regulisanje saobraćaja na nekim od ključnih raskrsnica u Beogradu. Nije baš bio baletan kao Jovan Bulj ali je onako visok ulivao vozačima strahopoštovanje. Sećam se jednom, zaradili Vlada Biljac i ja velike pare, on na Đerdapu a ja na sajmovima nameštaja i mode, pokupili po kraju koga smo našli, potrpali u dva taksija i pravac Šumatovac. Idemo kroz tek otvoren Terazijski tunel, na izlasku, još nisu bili postavljeni semafori, Aca pandur regulira saobraćaj! Već malo pod gasom, otvorimo prozore i počnemo da se deremo: Š'a je pandur, š'a si se razmah'o k'o vetrenjača, imamo hitan slučaj, puštaj nas...Taksistu samo što nije strefila srčka! Grlo mu se steglo, reč ne može da izgovori, samo maše rukama i gleda nas molećivo: Ne braćo ako boga znate! Aca se laganim korakom namrštenih obrva primače taksiju: Vozačku i saobraćajnu! Taksista ne zna kako se zove a kamo li gde su mu dokumenta. Vide Pandur da će ovaj da rikne, potapša ga po ramenu: Dobro je burazeru, znam mangupariju, otvori vrata i izljubi se s nama: Gde ste se uputili dobri ljudi? U Šumu, mi u glas. Eto i mene, za sat vremena mi ističe smena.

Družili smo se svakodnevno, mi cevčili a Pandur samo srkne ponekad ali je tu, prisutan, što bi rekli: Na broju. Oženili smo se nekako u isto vreme, možda on, godinu kasnije. Odselio se od matorih u Paviljone, u kraj u kome je odrastao, sećam se da ga je Žorž zvao striktno Aleksandre i Pera Jelušić. Bivao sam kod njega često, ženica mu do ramena, draga i mila, iz aviona se videlo da se vole. Uskoro saznaše da ne mogu da imaju dece. Aca obožavao klince, mazio sve koje sretne, uvek u džepu imao bombone ili žvake. Prođe godina, dve, tri...njih dvoje sve više počeše da liče na pokisle kokoši, zapustiše se, Pandura su često vraćali kući da se obrije. Poče sa posla da dolazi direkt u Kulturni Centar. Nasloni se onako visok desnim laktom na pocinkani šank, na drugom kraju šanka bilo je mesto Bože Kambodže. Mara mu i ne pitajući, donosi špricer. Jedan, dva, tri, znao je da popije i po tri litra špricera. Ubrzo umesto Pandur, počeše da ga zovu Aca Špricer. Znao je i dalje da uleti s nekim štosom ali sve ređe i nekako kiselo, kao preko volje. Trajalo je to neko vreme, Aca sve tmurniji, ne obraća pažnju na poveliku gomilu fleka na uniformi a onda nestade. Život zajebant učini svoje, kako je vreme prolazilo, sve manje je pominjan u K.C. Onda stiže, ko je doneo, ne sećam se, vest: Umro Aca Pandur! Smrt mu je vratila prvobitni nadimak. Tako se i oprostismo od Ace Pandura.