Odnese me vetar, pa me lako baci
tako da svako može da me zgazi
ponekad se osetim ko papir
bazalni metabolizam održavam na kafi
dok je crno ne mogu da zaspim
ponekad se osetim ko vampir
utrčim u džunglu
kad me čovek prati
ponekad se osetim ko tapir

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

            Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.

Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude...  Čuo se uživo glas koji je pevušio odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor, ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Iz druge prostorije dopirao je i zvuk radio aparata. Čule su se i svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su, iza sklepane ograde, kidale leš koji je čovek iz traktora istovario pred njih.

                                        TIHI NAČIN 

                                               III

 Sa mog sedišta, polja sa malim izolovanim šumama, nestaju brže nego kolovoz, brže nego što mogu da nabrojim sve njihove osunčane boje. Dolazim u zamak. Leto ima nešto čime farba, polja, gradove, ljudsku kožu. Ležimo u tom polju, na padini između dva simbolički udaljena toponima, oboje znamo da je kroz nekoliko sati kraj. Ali svejedno plutamo. Slažemo se da je u tebi upisano da ne živiš tamo gde si rođena i da bi u svakom paralelnom univerzumu otišla od kuće. Meni se adresa nije promenila od rođenja. Imam sačuvanu i prvu prijavu boravka. Letnji datum. 

            Imao sam davno jednog prijatelja koji je sebe zvao Milorad Rodik i više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni. Bio je to povremeni gubitak kratkoročnog pamćenja.

Šal koji mi je pokojna baka Koviljka isplela,

vuna prava debela

uz debele crvenobele linije,

svaka linija k’o moja glava

a šal do poda –

uz istu takvu kapu sa crvenom pufnom na vrhu.

I naravno da sam dobio toplotni udar

Recycling Romany from Jasmina Tesanovic on Vimeo.

– Da li postoji Deda Mraz?

– Moraš da mi odgovoriš.

– Da li postoji ljubav?

– Postoje zato zaljubljeni ljudi, bi li?

– Ne bih.

– Zašto, nisam ti dovoljno privlačna?

– Imaš opasne misli.

– Gde je moj šrafciger?

– Vratiću ti ga.

– Kada? Ne podnosim

Odlučnost!

Naravno da su ove postizborne vragolije ono što nas trenutno najviše zanima i

Tek kad odu shvatimo koliko su bili veliki. I nekako su svi otisli u jesen ili blizu...

I ako sam negde stigao, bilo je iznutra, u sebe, u sebe, u sebe, i nikako spolja...

Tamo je put, tamo je cilj, tamo je znak,...

Дан после два дебакла наше кошарке. Екипе Звезде и Партизана поражене су од загребачких клубова у два дана. И не само то, видели смо сусрете две потпуно припремљене екипе, и две групе изгубљених људи. Где је екипа Партизана мало мање изгубљена.

На обе утакмице дешавале су се невероватне ствари. Испадање лопте из руку, шут 2 од