U Srbiji se bebe oporezuju kao alkohol i cigarete.

Možete da ih imate, ako baš želite, vaša odluka, ali ima za to debelo da platite. To je za vaše dobro. Ako ne razumete, pomoći će vam vaša država da usvojite tu informaciju. 

Tako se naša država bori protiv bele kuge. Koliko ste puta čuli predizborno obećanje o ukidanju „Bebi PDVa", koje čudnim spletom okolnosti bude zaboravljeno nakon izbora? Koliko ste puta čuli vapaj političara

Malopre sam se čula sa Srđanom Mitrovićem, nismo uspeli da se vidimo u Novom Sadu jer sam ja otpadala na nekom salašu, ali smo se dogovorili da se vidimo na Exitu...

Exitu?

Tako je blizu? Hiiii...

Leptirići u stomaku ili, što bi neki rekli - u rektumu, počinju da rade. Znam da će mi se smejati hejtersko-intelektualna elita, ali sam, hvala bogu, pelcovana.

Ima ljudi kojima je EXIT

It's July. I'm in Novi Sad again. EXIT has entered...our consciousness again.

Although I had first come to NS way back in 1996, it was the fact that my Hungarian band, Trottel, was invited to play at EXIT 1 that started bringing me back to NS regularly, at least once a year and sometimes even more frequently. I must admit that the first year, I had been awake a solid 48 hours, and been on the road for 15 hours, before I finally arrived in NS

Dobar parking je jedna od važnijih žila kucalica svakog iole većeg i dostojanstvenog grada. Grad diše ako parking funkcioniše. U gradu bez parkinga svi izgledaju kao pogubljene mušice, nervozni si i pitaj boga na šta sve spremni. Lično sam prisustvovala rađanju jednog od primera. Bilo je to pre jedno petnaestak godina u Budvi. Drugarica  i ja smo ustopirale vrlo prijatnog čoveka koji je to i ostao sve do trenutka dok ga na parkingu nije za

-You know what?
- What?
- I love you.
- I know.
- Kiss me, as only you can.
- Oh, you Devil... Oh, get away!

Foto: Mira Zdjelar

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.

Na ovom mestu je bio jedan poucan tekst o zivotnim izborima i snosenju posledica za iste. 

Na zalost, nije naisao na razumevanje. Verovatno zato sto su stilske figure bile previse eksplicitne i odvlacile paznju od sustine.

Izvinjavam se svima koji su se uneli. Slobodno nastavite da se unosite. To je lepa i korisna osobina. I sama je negujem.

Opet sam bila u Zemlji Kobasica, (Krava i Lekovitih Trava). Ovoga puta, nesto pasivnije nego inace, provela sam vise vremena u horizontalnom polozaju i prepustala drugima da rade svoj posao, a ja konzumirala zajedno sa nerodjenim Prackom Simeunovicem, koji se pokazo kao veliki talenat za uzivanje i odobravao moje akcije istezanjem i sutiranjem iznutra.

Konzumirala sam tako i jednu odlicnu pricu Woody Allena, koja je inspirisana bizarnom statistikom da svake godine u USA 20ak ljudi strada tako sto ih ubije krava. U vecini slucajeva namerno, a jednom cak s ledja. Podelila bih

...tapete za predjelo?

Ako ste citali moje tekstove od ranije, onda vec zante za moju fascinaciju Hestonom Blumentalom. Neko vreme nije bilo vesti od njega osim apdejta u vezi trovanja za koje su ga tuzili ljudi koji su u njegovom restoranu u Breju jeli ostrige za koje se ispostavilo da su zarazene norovirusom, sto nema nikakve veze sa Hestonom. Ipak, covek je prihvatio odgovornost i ponudio svakom od ostecenih sa jos jednim pratiocem ponudio  besplatnu veceru, sto bi bio ekvivalent oko GBP 500 po coveku.

Na moju veliku radost serijal "Hestonovih gozbi" je nastavljen vecerom

-Jednom sam imao san
-Ja sam jednom imao kamen u bubregu, sve prođe

Pre nekog vremena idealna za podsmevanje bila ideja izvesnog preduzetnika/privrednika da se u Srbiji osnuje agencija za svemirska istraživanja. Zanimljiva ideja koja bi zahtevala da se o njoj razmisli, ozbiljno. U zemlji u kojoj je sve slika, što za unutrašnju, što za spoljnu upotrebu, slika raketodroma je sjajna prilika. Mogu već da zamislim dočekivanje stranih delegacija ispred sjajne i moderne zgrade «Instituta za svemirska istraživanja» ili trening fudbalera na pisti. Samo za slikanje, podrazumeva se. Ideja je hvale vredna i treba je podržati. Takav poduhvat, zgrada se podrazumeva, relativno je lako ostvariva, a ni pista nije neki problem.

Država u kojoj sam nekada živeo bila je mediteranska. Imali smo čak i Mediteranske igre na kojima smo navijali za naše soportiste, sportaše i momčadi i muške i ženske...Sada živim u državi koja baš i nije mediteranska. Nisam se ja nešto daleko selio (10-15 kilmetara u nekoliko pravaca) samo se država malo smanjila, promenila nekoliko imena i izgubila izlazak na more i Mediteran. Osim ako se ne računa ona malo nategnuta teorija o Dunavu kao majci (ili makar ujaku) Mediterana.

Najbolji način da se preživi kafanska tuča, ako niste uključeni u inicijativni odbor iste, je da se dohvati stolica i probije put ka vratima. Ne deluje kao neki posebno demokratski i građanski postupak ali, radi.

U sredu 7. novembra ustao sam vrlo kasno. Dok sam išao Nevskim prospektom top sa Petropavlovske tvrđave oglasio je podne. Dan je bio turoban i hladan. Pred zatvorenim vratima Državne banke stajalo je nekoliko vojnika sa bajinetima na pušci.

"Kojoj strani pripadate?" upitao sam "Vladinoj?"

"Nema više vlade", odgovori jedan smejući se, "hvala bogu". To je bilo sve što sam mogao da saznam od njega. ..

Tramvaju su jurili Nevskim prospektom, a na njima su svud okolo visili ljudi, žene i dečaci. Radnje su bile otvorene, a svet na ulici bio je mirniji nego dan ranije..."

Džon Rid - Deset dana koji su potresli svet

Za neke priče nije potrebno da prođe vreme. Poseta Prištini je jedan od tih. Od 1996. do 1999. godine , a naročito 1998., Proveo sam dosta vremena, u mesecima, na Kosovu (i Metohiji, ako je nekome značajno). Stracioniran uglavnom u Prištini. 2002. i 2003. sam tamo išao često. Bar jednom u dve nedelje...Od 2003. do četvrtka ni jednom. Informacije sam dobijao iz medija. Tačnije,  pojma nisam imao.

Prođe par godina od usvajanja vajnog zakona o telekomunikacijama u Srbiji. Kad eto ti, seti se kablovski operater SBB (nakon što promeni vlasnika-bitan momenat, pokazaće se) da zatraži licencu za fiksnu telefoniju. I pokrete se lančana reakcija na telekomunikacionom tržištu Srbije. SBB traži licencu, setili se, po zakonu imaju na nju pravo, i traže je od RATEL-a koji, opet po (khm) zakonu vrući krompir uvali taze ministarki informacionog društva.  G-đa ministarka se po sistemu "ko--jel' ja?" oglasi nekom nemuštom izjavom u kojoj dodeljivanje licence SBB-u poče da povezuje sa univerzalnom