Nema tog Nišlije koji se nije proveo barem dva tri dana, kad se sve sabere, u Čairu, najvećem parku grada Niša. Crno bele fotografije svih nas mora da sadrže barem neku sa onog džinovskog tobogana i onog tunelčeta (retko kad prohodnog bez "nagaznih mina" ljudskog porekla). Ja imam 41 godinu i kad sam bio mali ti tobogani i ljuljaške su bile ofucanei pokrivljene. U zadnjih par decenija to je bilo jedino igralište za hiljade i hiljade najmlađih Nišlija. Mislio sam da će ti prepotopski tobogani i ljuljaške danas nadžive. Takav smo grad... Bili.

 

Pritisaka uvek ima. Zovu. Uglavnom mole, ali moj posao je da u takvim situacijama budem "srca kamenoga". Još nisam dobijao ozbiljne pretnje, a nemaju čime da me ucenjuju. 

      

 

Poštovani blogeri,

 Ne znam da li se ovo kod vas dešava.

Unazad par dana primetio sam da su  promenjeni setinzi u tri slučaja.

Prvo  je History folder sa jedan sveden na 0 dana.

Zatim  je u Address Book promenjen redosled korespodenata.

U trećem slučaju su  neki mail korespodenti blokirani.

U prva dva slučaja moguće  je stvar vratiti u prvobitno stanje.

U trećem stvar ne funkcioniše.

Postavljam pitanje:

Ako vam se to desava, da li vam je poznato zašto se dešava?

Molim komentatore da izostave

april 2006.

Drugi deo bloga o Bangladešu, u kome opisujem Daku i par drugih mesta u Bangladešu, kao i način stanovanja i putovanja po zemlji.

Po obećanju, postavio sam i album fotografija iz Bangladeša. Možete ga naći na adresi:

 

 

Glavni grad Bangladeša je Daka. To je u pravom smislu te reči srce Bangladeša. U stvari, kao i u većini zemalja u razvoju, sve gravitira ka glavnom gradu.

Daka je poznata kao grad džamija i rikši. Pored toga, Daku odlikuju sjajne

Bangladeš - život i ljudi

april 2006.

 

Kako žive Bangladešu? Kakve su boje kože?

Šta jedu i piju? Indijska ili bangladeška kuhinja? Papričice.

Boišak – bengalska nova godina. Sličnost Šapca i Bangladeša

Biti belac u Bangladešu

Uprošćeno i pojednostavljeno osmatranje grada i zaključivanje o njemu ne bi li se učinio još jedan od brojnih, iz puke radoznalosti, pokušaja da se odgovori na pitanje šta je to grad i zašto je takav i kako nastao i kad se to već desilo, šta je bilo posle. To svakako nije sasvim dobar način, to gledanje na brzaka, ali neka tako bude ovaj put, koristeći stereotipnu mantru o široko shvaćenoj slobodi mišljenja. Dakle, preskačući Praoca i njegovu pećinu kao istinski prapočetak i eone posle njega, recimo da je gradograditeljstvo započelo sa tvrđavom narogušenom prema pridošlicama, nepristupačnom na vrh neke čuke. Onda, vremenom događale su se razne gradske forme iznuđene uglavnom prilikama u okruženju te je bilo bezbroj slika prilikom pravljenja gradova po planeti od kojih je svaki, u saglasiju sa mestom na kome je nastao i dobom kad je zidan, emitovao poruku o svojoj posebnosti. Najzad se u proteklih nekoliko decenija stiglo do unificirane savremene metropole, razlike i posebnosti stvarane odvajkada su nestajale ili bile relativizovane, metropola ma gde bila je slična drugima i spremna da prihvati  u svoje okrilje ljudske i kosmičke sile i njima otvori, često nekritički, svoja vrata.

Habet unum Victor in Singidunum

Kip nabildovanog muškarca nazvanog „Pobednik“, stoji na visokom stubu u vrhu Kalemegdana, drži mač desnom rukom a u levoj, na dlanu, pticu za koju se u narodu misli da je columba pacem. Meštrović (1)  je mačem i golubom hteo da obavesti da je ovaj Pobednik uvek spreman na dve mogućnosti, da ratuje i da se miri, ali ima i priča da je stavljajući goluba mira u Pobednikovu levu ruku poslao posebnu poruku Beograđanima, eto, golub mira vam je na levom dlanu pa vam mirenje sa okruženjem ide od ruke kao i svim levacima, ne levorukima, levacima. 

Arhitekta tegli na leđima svoju arhitekturu i zajedno sa njom odvajkada prolazi, stisnut, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore  i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju dva opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, otisnula se širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se arhitektura stvarala arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je do sadanjih dana od arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta, kad mu je posle cenjkanja i ispunjenja zadatih uslova bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem je bogatio kulturni model i doprinosio liku i formi okvira, da se ne kaže scenografiji  u kojoj se istorija događala. 

Prikazanje srBske retorike ... I ZAPAD I ISTOK I NA SVE STRANE DOBRO JUTRO ... 

 

...  sve jedno koja zagrize, istočna ili zapadna ... plivanje i plutanje u mestu sledi ...

 

Eto prođe još jedna ... 2012 godina ... 

 

... za 2013 godinu što je stupila na scenu i jede nam vreme želja je da neko prebaci prekidač svetla na ON ... 

 

Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.

Grad će za nekoliko godina ili decenija izgledati onako kako ga Beograđani budu zamislili i koliko budu mogli da usklade svoje međusobne vizije, ali i da te vizije prilagode svojim i zajedničkim moćima ne samo kreativnim, ne samo radnom energijom i entuzijazmom, već i novcem kojim raspolažu. Čak i kada to pokušaju, kada govore o zamišljenoj slici grada u budućnosti, zaista postoje veoma različite vizije Beograđana: ako je javljanje vizije potaknuto konkretnom potrebom, onda je vrsta, tema i domet vizije veoma raznolik. Jer svi, naravno, imaju različite potrebe zavisno od ekonomskog stanja, osvojenog kulturnog nivoa i lestvice vrednosti, razumevanja života u gradu, njegovog smisla i ritma.

Jutarnja etida o ravnopravnosti i toleranciji i o onoj multikulturalistici ... ovde samo o lišću ali kad je reč o te tri stvari iliti pojma u etidi prilika je da se samo malo podseti da treba ostaviti na miru poslastičare ... šampite i saher torte nisu etnički ili drugačije opredeljeni ...  

 

Rebalansiranje ... madjioničarenje nas je održalo ... pa opet ispočetka ...