“Kupujte kod nas da bi ste zaradili!”

Zarada u ovoj reklamnoj poruci ima smisla samo ukoliko je kupovina obavezna stvar.  Naravno, logicnije bi mozda bilo reci: kupujte kod nas da bi ste ustedeli, ali glagol stediti je za potrosacko drustvo prava anatema.

Nema goreg kad covjek nema od cega ustediti, ili nema od cega da kupi osnovne namirnice, ali da li je sva sreca danasnjice stala u rijec “shopping”.  Za ekonomiste dvojbe nema. Potrosacko drustvo je produkt, ali i neophodnost globalne ekonomije.

O tome kako je sve pocelo tj. odakle je krenulo, postoji li ozbiljna alternativa  potrosackom drustvu, iz svog ugla, pise

Drug Clan

ili, kako smo izgubili, pa pronašli, našeg psića...

Pisali smo juče kod nanje_de.manccini o mačkama, pa o psima, pa opet o mačkama, pa opet o psima...  Kada je počeo da se pominje bol i patnja usled gubljenja kućnih ljubimaca ja sam hteo da postavim komentar o našem iskustvu.  Počeo sam

Ne znam da li je pre mene neko pisao o ovom projektu u pravom smislu te reči, nezavisnog filmmakera Nine Paley, koja je napravila veoma zanimljivu i satiričnu muzičku verziju indijskog epa Ramajana. Film nema dijaloga, ona je koristila samo muziku i to oličenu u glasu bluz pevačice iz 1920-ih Anette Hanshow.

Njeni ljupko stilizovani likovi podsećaju na vreme Betty Boop, a u jednom delu filma fontains of rakshasa blood, podsećaju na Kill Bill. Tako eklektično ! Zamislite nekog barda u literaturi, recimo Šekspira, napravljenog u hip hop, ili nekom drugom daleko od njega fazonu.

Nedavno mi je, slučajno, posle krečenja u kući i svega što posle toga sledi, dopala ruku stara i ofucana od mnogog čitanja, knjiga "Games people play", Dr. Eric Berne-a. To je knjiga koju je napisao ovaj psihijatar '70-tih prošlog veka, za današnje vreme, pomalo arhaična stvar, ali koja dobro oslikava odnose među ljudima.

U toj mojoj višednevnoj nameri i nakani, da je najbolje i najsvrsishodnije radom odagnati neke misli, tj. popravljati stanje duše, odlučili smo se za krečenje i farbanje po kući. Kad su moleri otišli, nama je ostala

Mustard sings Creep from Rex Kramer on Vimeo.

Oduvek mi je bilo najteže da na ulici prođem pored beskućnika i prosjaka, iz ko zna kog razloga propalog umetnika, uličnog svirača, glumca, koji moli dinar, dva, tek da ima za obrok. Ako iko zaslužuje iz te bezbrojne mase beskućnika  (koja iz dana u dan, btw raste) svojih pet minuta, to je po meni Daniel Mustard.  Uz to i ček s velikim honorarom i zainteresovanost neke muzičke kompanije, koja bi se na trenutak mogla

Povod da vam se javim večeras je moja apsolutna oduševljenost ovim ekstremno dubokim HD zoom-om u Mandelbrotov fraktalni skup, po cenu osude za ponavljanje teme, u neku ruku. Negde prošle godine bilo je reči ovde na blogu o Mandelbulbs (nsarski, prelepa priča!). Ali, lepota ovog putovanja, jednostavno mi ne da da oćutim.

Hoćete li da malo "uvrnete" misli na ovom lepom putovanju? Ali, pre toga samo malo da se osvrnem na  lepotu i njeno isticanje, i moje asocijacije ovim povodom.

Problem Proporcionalnog Predstavljanja

Svoj prvi veto, prvi Predsednički veto u istoriji USA, George Washington je iskoristio u 1792 protiv odluke američkog kongresa da upotrebi Hamiltonov metod raspodele mesta u kongresu. Pre nego što se vratimo na političke detalje i motive vezane za ovaj veto probaćemo da damo jednostavan opis problema iz matematike politike koji je u korenu cele priče (dobro ste pročitali, prvi veto je, u suštini, utrošen na matematički problem). 

Da probamo jedan hipotetički primer. Recimo da je 1991 i da postoji

Političari su svagde isti: obećat će da će sagraditi most I onde gde reka ne prolazi
Nikita Hruščov

Krize su postale deo svakodnevnog života, posebno u Srbiji. Upravo zato, sve su manje krize, a sve više kontinuirani način funkcionisanja društva, u bilo kom segmentu, pa i u energetici. Posledice koje ostavljaju za sobom, na kratak i dugi rok su teške, posebno kada se iz njih ništa ne nauči.
Energetska kriza u Srbiji traje godinama, sa manjim i/ili većim amplitudama, poput one na prelazu iz 2005., u 2006.godinu, ili tekuće

Kao i svih prethodnih zima, i ove se Srbija našla na korak do havarijskiih i planskih isključenja u napajanju energijom. Bez obzira da li je u pitanju nedostatak gasa, toplotne i/ili električne energije, kriza je kriza: trpimo svi.

Današnja elektroenergetska kriza je po mnogo čemu specifična, u odnosu na prethodne. Iako veliki deo privrede radi smanjenim kapacitetima, ili ne radi, električne energije nema dovoljno. Drugo, ova kriza je najava težih deficita koji će nas sačekati koliko iduće godine, i godine iza nje.., sve dok se na mreži ne pojavi novi  objekat.

Strah da će nam ulazak u Evropsku uniju ograničiti samostalnu proizvodnju najpoznatijeg srpskog opijata od domaćih šljiva u privatnim pecarama, nije bio ni izdaleka aktuelan kao danas u vreme kada smo u jednom od brojnih pokušaja da samofinansiramo Nišville jazz festival, pre petanaestak godina uvezli dva šlepera pomorandži.
Ispostavilo se, međutim, da je distribucija južnog voća đavolski teška stvar, pa smo probali da direktnom prodajom po damping cenama dobijemo trku sa galopirajućom kvarljivošću pomorandži.
Taj problem možda i ne bi bio tako veliki da nismo imali

A la sinqo de la tarde... „Plač za Injacijom Sančez Mehijasom“ Garsije Lorke

počinje ovim stihom, „U pet po PODNE...“ Poema, poemčina, najviše je volim od sveg Lorkinog pisanja, voljenja zelenog, pogašenih fenjera i upaljenih svitaca. Jes’ da je u pet po PODNE ali se PODNE ipak pominje. PODNE, „Dvanaest je uri anđele