Zaljubi se u sebe.. slobodno! Prisustvovaćeš zanimljivom razvoju situacija.. poznatih i neočekivanih.. neslućenih.. naslućenih.. neverovanih...Videćeš gde se završava: plava linija.

 

Piše: Boban Stojanović  

Od ekstremnog fašizma više me nervira površni antifašizam.
Dakle, ako smo ZAISTA antifašisti, onda smo antifašisti i ne sme biti kompromisa niti bilo koje vrste -ustezanja da o grupama prema kojima je fašizam usmeren govorimo otvoreno i da ih branimo.

Juče održani antifa skup u Novom Sadu, prošao je kako je prošao...Moglo je bolje, ali je moglo biti i gore...

Ipak, nekoliko stvari mi je zaparalo uši, mislim da su važne i da o njima treba da se polemiše!

Naime, fašizam je (nažalost) jedna od retko jasnih i čistih ideologija, najmanje se unutar njega promišlja i diskutuje. (Anti)vrednosti fašizma prihavataju se bez ikakve diskusije, dakle, ili jesi ili nisi fašista.

Ona druga, antifa strana, međutim, neprestano promišlja šta da definiše, šta da ne definiše kao fašizam, šta je lepo a šta nije reći za već regutovane fašiste, da li govorom o fašističkim tendencijama samo još više rasplinjujemo mržnju...

Ma daj, pali...

Bio jednom jedan zli aga, čiji zulum nije poštedeo nikoga. Čim bi ga neko popreko pogledao, bacio bi ga u najdublju tamnicu, gde bi trunuo bez hleba i vode. Narod je mislio da ima veze sa samim đavolom. Živeli su u velikom strahu od age, mukotrpno i prekovremeno radili na njegovim poljima, i svakoga dana plaćali sve veći i veći danak, i bili sve siromašniji i siromašniji. Noću bi se krišom molili Bogu da im pomogne da se reše zlog age, ali pomoć nije dolazila. Kada su već izgubili nadu, u selo je došao snažni i hrabri junak po imenu Imenjak u kome su videli spas, koji ne beše posebno zainteresovan za ulogu Robin Huda, ali...

Piše: Boban Stojanović  

NAJAVA:
Dame i gospodo, ladies and gentlmen, damen und herren, dobrodošli u Cirkus Tolerancija!
Samo danas povodom Dana tolerancije, za Vas, odabranu elitu i etički superiornu publiku iz vrha vlasti, ministarstava raznih, međunarodnih humanitarnih organizacija, nevladinih organizacija, nastupaju Vaši omiljeni štićenici: Romi, osobe sa hendikepom, najrazličitiji primerci miroljubivih nacionalnih manjina, pripadnici malih verskih zajednica svima nama tako dragih i još mnogo drugih egzotičnih vrsta.
Pa, neka predstava počne!

Javno priznajem da sam ljubomoran na Hrvate. Prvi put sam osetio ljubomoru kada sam zajedno sa svojom prijateljicom, koja ima tu sreću da poseduje hrvatski pasoš, putovao u Nemačku. Ona je stala u VIP red, sa ostalim državljanima EU, dok sam se ja našao u non-EU redu i pola sata „flertovao“ sa zgodnim nemačkim službenikom.

Ljubomoru osećam i svake godine kada se u Zagrebu organizuje gej parada, dok je u Beogradu parada još uvek misaona imenica.

Pukao sam od ljubomore kada su Hrvati dobili prvog otvoreno gej učesnika „Velikog brata“, dok naši, i kad im na čelu piše, neće da saopšte tu „strašnu“ činjenicu.

Ali, kap koja je prelila čašu jeste vest da su Hrvati dobili i prvog gej kandidata na izborima za Sabor. Zbog te činjenice tri dana skoro da ništa nisam jeo, spustio sam roletne i nisam hteo da izlazim iz sobe, niti da komuniciram sa spoljnim svetom. Jedva sam preživeo taj udarac. Ostale su vidljive i nevidljive posledice.

Piše: Boban Stojanović  

Kada sam danas na reveru Dragoljuba Ackovića video bedž sa likom Šešelja, shvatio sam da je najveća žrtva aktuelne vlasti - vidovita Zorka!

Ona je svoj posao obavljala maksimalno korektno: ikone, beli luk, kaže šta kaže, sve to po određenoj tarifi, tvoja je volja ’oćeš ili nećeš da veruješ.  Nit’ je Zorku plaćala država, nit’ je Zorka uzimala pare iz državne kase, nit’se Zorka bavila politkom.

Kada ste čuli da se Zorka petljala sa Evropskom unijom, nezavisnim Kosovom ili izručivanjem Mladića i Karadžića Hagu. I onda, jednu tako poštenu građanku, koja ti za tvoje rođene pare da ono što može da da – nade na kašičicu – uhapse. Skinu je sa tržišta. Izbace iz igre...

I, šta se popravilo u državi?
Ništa!

Sve je postalo mnogo, mnogo, ali baš mnogo gore!

 

Gradonačelnik Jagodine i narodni poslanik, Dragan Marković Palma, primljen je sinoć u Opštu bolnicu u Jagodini zbog jakih bolova u predelu stomaka i neprestane dijareje. Njega je odmah po prijemu, lično pregledao direktor bolnice dr Darko Miletić koji je ustanovio da je u pitanju trovanje. Nakon dodatnih analiza došlo se do rezultata da je u pitanju trovanje Zelenom kafom, koju je Marković konzumirao u preteranim količinama.

 

Jutros u 7 po srednje evropskom vremenu zvonio mi je mobilni. Nisam bio besan, jer sam kao i svaki domaćin čovek, već bio budan i ložio vatru, ali sam se začudio ko me tako rano zove. Bio je to fabulozni Tim Gunn koji je cvileo preko telefona kao malo dete kad oguli kolena. Kaže on meni tako cmizdrav:

„Azdejkoviću, gde je tvoj blog o crvenom tepihu. Kako da znam koje haljine su bile lepe, a koje ružne, kad ti nisi napisao blog!!!"

Cmizdrio je i molio skoro sat vremena da napišem blog, ali sam se iznervirao i spustio slušalicu. Zvao je još nekoliko puta, ali sam ja odbijao pozive.

Izvinite, ja sam radan i produktivan član ovog društva. Nisam kao Mlađan Dinkić. Ja spavam u vreme kad se daje Oskar. Ako mislite da piše o crvenom tepihu, onda pomerite satnicu.

 

Jutros sam se vratio iz Londona gde sam bio gost na kraljevskom venčanju, koji mnogi lažno nazivaju svadbom veka. Prvo da objasnim kako sam se ja uopšte našao tamo. Elem, mladina majka, zla tašta, Carole Elizabeth Middleton, devojačko Goldsmith je moja tetka po ocu, koja mene prosto obožava. Ali pošto su se moja mama i tetka Carole posvađale 2003. godine na prvomajskom uranku oko toga koja pravi bolje pihtije, i od tada ne razgovaraju već se samo naokolo ogovaraju, na svadbu sam pozvan samo ja. Moja mama se jako naljutila na mene i zapretila da će me se odreći preko novina ako odem, ali sorry mama, ja bih te prodao i za mnogo manje nego što je kraljevsko venčanje.

Kao što znate glavna fora na venčanju su bili šeširi. Proveo sam skoro dva meseca u traženja šešira za tu priliku i jedva sam se odlučio. Želeo sam da pokažem svoj nacionalni ponos i my heritage, zato sam se odlučio za oblačiće, kao simbola neba i nebeskog naroda i duge kao simbola pederluka. Mnogi britanski i svetski tabloidi proglasili su moj šešir za najbolji na čitavom venčanju, iako je konkurencija bila velika. Elton je bio toliko ljubomoran na moj šešir da je u više navrata pokušavao da ga izbuši.

 

Danas je počela akcija Očistimo Srbiju koju vodi ministarstvo našeg omiljenog Dulića (ja još uvek ne mogu da se odlučim da li više volim Olivera ili Modesta). Zaštitno lice ove kampanje je, kao što je red, Novak Đoković. U jednom od promotivnih spotova naš Nole kaže:

„Četvrtog juna veliko spremanje Srbije. Postoje dva razloga da ne dođete: ako vam ne smeta poraz, ili ne volite Srbiju. Opravdanja i izgovori ne važe. Ako svako od nas uradi po malo, zajedno ćemo uraditi mnogo. Svi zajedno, jedan tim i da niko ne otkaže. Očistimo Srbiju - zajedno".

Pocetak 21. veka u Srbiji ce po meni ostati upamcen kao period "medvedjih usluga". Kako je doslo doba promena i zelje da se unaprede mnoge stvari, ali bez dovoljno iskustva i zelje da se nauci "kako bi STVARNO trebalo" mnoge stvari se odrade polovicno i postanu samo medvedje usluge. Mislim da se to posebno vidi u polju ljudskih prava.

Sta ce mi rampa ako se uz nju ne mogu popeti ni uz neciju pomoc, a broji se da je imam, cesto se i slika i pompezno najavljuje; sta ce mi skola u kojoj se dete lose oseca jer ga druga deca odbacuju i kinje samo zato sto je drugacije; sta ce gay klubovi

Prodjose praznici, vratih se sa odmora i putovanja u Stokholm, u medjuvremenu po ko zna koji put saznah kako je svet mali a neocekivano se ljudi poznaju (Srle mangupe), zavrsih (pre nego je i pocela kako dolikuje) romanticnu pricu sa izvesnim bicem, progutala me opet masina svakodnevnice i vec uredno melje, i konacno danas se usudih da virnem na blog, kad imam sta i da vidim! Umiven i cist potpuno drugaciji, mada ne mogu priznati da mi je ovako i simpaticniji, ali mozda je to samo shok prvog utiska, dok se malo ne priviknem na novonastalu situaciju.

Elem,

Recently I find myself telling people how long I have been here. It is also a recent phenomenon that people begin to compliment my Serbian. I always say thank you. But I know the truth...

The ugly truth is that I have been here for nearly a decade and communicate like a Balinese coconut-picker landed suddenly in the middle of a Parisian dinner party. In the court of Louis XVI.

Of a Tuesday afternoon.

 

znam da ne zelis to da ti govorim, ali ako te iko ikada bude pitao, reci "da, to je bila njegova zelja".

i da, daj sve sto je ostalo