О НЕОЗБИЉНОЈ ОЗБИЉНОЈ МУЗИЦИ

Пише: Александар Петровић

Када се говори о тзв. уметничкој или класичној музици, често се подразумева да је та музика сувише „озбиљна" (преозбиљна, неки би рекли), па није прикладна за тренутке одмора и опуштања... (Уосталом, није ли други назив за ту музику управо 

Zovem se Gordon. Visokog sam roda - Francuzi bi rekli da sam rodjen pod srećnom zvezdom („heureusement né"). Lep sam, čak veoma lep, ali sa - manom; ljudi oko mene olako prelaze preko te moje telesne mane (cinici čak idu tako daleko da kažu da ona uvećava moju sveukupnu seksualnu privlačnost kod žena, jer me mnogi smatraju 'za najvećeg ljubavnika svog vremena'), ali meni ta mana jako smeta. U dokolici, pišem pesme. To mi je nekako došlo kao prirodno uz moju ličnost,

U nekim trenucima svete dokolice ovog leta (svima se događa da budemo dokoni tokom leta, zar ne?), palo mi je na pamet da napišem blog o izuzetnom Vukovom prevodu Novog zaveta.

A toga sam se setio s jednim dobrim razlogom. Naime, video sam da se ove godine u svetu engleskog govornog područja proslavlja značajan jubilej - četiri veka (1611-2011) od engleskog prevoda Biblije pod nazivom „Verzija kralja Džejmsa" (King James Version). Lepa godišnjica, rekao sam u sebi.

                                                                Ništa nije nerazumljivo (Lotreamon/Lautréamont)

Eh, ti pesnici iz prohujalih vremena.

Zovem se Aleksandar. Visokog sam roda. Prvo sam naučio francuski jezik, kako je to onda bilo u modi, a i prvu pesmu napisao sam u osmoj godini - na francuskom. Uživam slavu velikog pesnika, mada sam pisao i priče, romane i drame. Moj sveukupan život bio je uzbudljiv, sa mnogo turbulencija, ali sam nastojao na svet gledati - sa pesničkim očima, kao na Božju divotu. A onda sam nastradao u - 38. godini!

City Lights

Drugog dana sam otisla. Knjizara je bila blizu onog mog prvog svratista, na koje iz sujeverja nisam htela ni slucajno da naletim opet, jer nista mi nije garantovalo da se necu odjednom probuditi zatvorena unutar istih zidova. Jedna polu-ulicica polu-sokak odmah iza ledja zgrade se sada zvala po Jack Kerouac-u. Dosta pateticno, ali osim novih ulica u predgradjima, ovde stare ulice nisu cesto menjale imena, i to je u sustini bio dobar znak. Ovako su knjizara i Jack mogli skupa da se podsmevaju neizbeznoj sudbini koja zadesi svakoga kome ime zapocne nezavistan zivot, daleko uspesniji od originalnog.

Petak - 2. dan

Probudile smo se u prvo parisko jutro i pojele dinju koju smo kupile prethodnog dana. Francuske dinje su milostive prema nepcima i jeziku, i treba im dati medalju narandzastog srca. Proverila sam bila mapu prethodne veceri i Rue Montorgeuil, pesacka zona za sladokusce, je blizu; idemo da vidimo sta se moze naci. Proslo je 10 kad smo izasle. Ono sto je izgledalo juce da je posledica normalnog radnog vremena tj. zatvaranja, potvrdilo se izjutra kao ono sto svi, ali bukvalno svi kazu o Parizu: u avgustu je pola grada zatvoreno jer Parizani idu na zasluzeni odmor. Reci da smo bile razocarane je pogresno.

Druge ili trece noci na Korzici probudila sam se pred zoru. Ustala sam i provukla se ispod metalne zaluzine na terasu. Svetlost je pristizala iza jednog venca stenovitih brda, i vazduh je sumio tihim glasom vetra i mora. Polako su se budile ptice. Lezala sam u ligestulu i gledala u par dalekih eukaliptusa kako povijaju dugacke vratove na vetru. Uspela sam da uoblicim jednu misao tog jutra: drvece spada u najfiniju, grandioznu arhitekturu Prirode - sa njima je postigla savrsenstvo. Pola sata kasnije obukla sam se i izasla najtise sto sam mogla.

Na plazi su ljudi bili retki. Neki su setali, neki drugi su vredno pripremali baste i ligestule za taj dan. Svako mi je pozeleo ‘bon jour', i ja njima. Hoda se tik uz ivicu mora, po vlaznom pesku. Ljudi koji dolaze u susret ostavljaju tragove koje talasi brzo obrisu.

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle

Pre nekoliko nedelja, on Mother's Day, dan je bio onaj jedan hladan zimski dan u maju koji se desi svake godine. Nije smetalo.

Bio jednom jedan čovek koga bogovi voleli nisu - počinje poema Amy Lowell, A Tale of Starvation, na koju naiđem jutros tražeći sebičnu dozu sebičnog zadovoljstva za raspoloženje

Taksista rezigniranim glasom komentariše stanje na ulicama od poslednje snežne oluje - jučerašnje - i da je to sigurno zbog toga što su ugovori sa čistačima leda i snega istekli pa je sada sve odrađeno loše i neadekvatno. I autoputevi i ulice imaju leda, saobraćaj je spor, ima puno udesa, u sporedne ulice niko i ne zalazi od strane gradskih službi... nisam znala da to tako posluje, ali sada dok ga slušam, ne iznenađuje me. Mi svi živimo pod pretnjom bankrotstva u ovom gradu. Da je sneg pao u martu nije iznenađenje, pašće i u aprilu.

Upetljala sam se u dugačke dane
kao debela gusenica koja je propustila
lekciju o samo-umotavanju

   Mogao sam imati možda 5-6 godina kada sam se, ne prvi put, susreo sa zgađenim pogledom moje Starije Sestre ( a, mogao bih u daljem toku da je prigodno skratim na SS...hm ?) - ali, povod je ovog puta bio nešto drugačiji...( do tada – uglavnom joj je muku & prezir izazivalo već samo moje postojanje ...)
  Bio joj je rođendan, juli, prelep i topao.
  Jedva susprežući bljuvanje procedila je nešto tipa : „ Ti si insekt....akrep....bljakk ! Mi smo, bre, gospoda, uvek čisti, živimo u vodi, ....ne u rupčagama...Nas...jedu....

   Ova tema mi je "došla" - ima preko mesec dana.
   Malo posle novaka, piljim u tv, neke Tetke se skockale, pripremile, okupile i tolkuju mi pravo iz Kutije...Nešto.

   Razaberem ja da je u pitanju općekosmička tema - kako da nam život bude bolji... preporučuju se, objašnjavaju, ubeđuju i uveravaju, identifikuju se problemi, maše se rešenjima, isplivava i sve češće se spominje korupcija kao glavni problem koji se brzo i lako može rešiti…. – “….brzo & lako..hehehehe – domojega – jel’ ovo Laza daje

   Stalno nešto pišem, zapisujem, vodim raznorazne beleške, ali mi se pre par godina po prvi put desilo da sam poželela da napišem priču. O končiću.

   Ja sam predavač i držim seminare, ali im prethode Info predavanja na kojima se objašnjava sadržaj seminara. Jedne večeri, pred sam Info, uzela sam sako donet sa hemijskog čišćenja, i oblačeći ga, videla končić koji visi - umesto dugmeta. Nasmejala sam se, rekla u sebi ‘OK’ i ušla u salu.

   Među prisutnima je bila jedna dama koja je ranije završila seminar i sada je dovela svoju sestru.