Jeseni, nadam se da će te ovo bar oraspoložiti, obećao sam ti. Ovaj tekst sam pisao 1975 godine i skoro sam ga pronašao. Verovatno sam imao potrebu da zabeležim i sačuvam od zaborava to doba, sebe i moje prijatelje sa kojima se već godinama ne viđam. Razvejalo nas na sve strane.

1966 godina je, sedimo kod Ace Pandura, pijemo Čačanku, tek će Peca: Koja je to reč a jedina je u srpskom jeziku, srednjeg je roda

U većini naroda jezički korpus sadrži u sebi kao nerazdvojan deo, psovke.
U većini naroda, psovke su uglavnom blage i kreću se u dijapazonu od: Idi u dupe, svinjska Madona, svinjska mizerija...do goveđe ili pileće govno, jebi se, guzičaru...But, ima i naroda koji su psovku izdigli do neslućenih imaginativnih visina. Uprkos svojstvenoj mi skromnosti ali zahvaljujući dugom životnom iskustvu, usuđujem se da tvrdim da je naš narod jedan od tih. Od Stefana Nemanje pa do danas, protekao je dovoljno dug  vremenski period da bi psovka u Srba dostigla zavidan nivo koji se nalazi u samom svetskom vrhu. Pominjanje majke (najčešće), oca, sestre, bliže i dalje rodbine, delova tela...u običnom razgovoru upotrebljava se češće nego: Dobar dan! Uz pominjanje majke, sestre, tetke, strine... obavezno je locirati mesto u koje se smešta muški polni organ, kao npr: U pičku, u dupe, u sisu krvavu, u usta...

Držeći se onoga, suprotnog Makavejevom Čovek nije tica, dakle čovek ti je k’o tica, čas je tu, čas je tamo, čas je onamo...otišao sam u Neoplantu u drugoj polovini jula, proveo nekoliko dana sa ženom, otišao u Temerin, otvorio izložbu  (o izložbi više kada budem imao fotografije) vratio se u Novi Sad, pa posle nekoliko dana otišao za Beograd gde sam fizički rmbačio četiri dana i u prošlu subotu (odmori se dobro pa dođi, rekla

...nek ne lupa glavu stvarima koje su prošle, prošle,reče on, prošle, priblizuju mu se gomile likova koje uzvicima zeli da zadrži, nije u stanju da ih gane, one ga sabijaju u malo klupko sećanja, onda ga uznemiruje prošlost koja se odvojila od svog korenja, pretopila se u formule, znake.
Šta je preostalo od njega?
...živeo je odvojen od sebe, mogao je da o sebi piše kao o nekom drugom, časovi, dani i godine njegovog života zbijali su se u kristal,

Priča po sećanju

Đanija znam od svoje petnaeste godine, on je legenda Šest kaplara mada nas je ostalo malo živih a ove nove generacije klinaca pojma nemaju kako je to izgledalo pre više od četrdeset godina. Pokojni Doktor Rale, inače jedan od njegovih najboljih drugova i lični lekar, 1965 godine je Šest kaplara nazvao: Solo sity – majmunsko ostrvo. Đani je napravio tablu sa tim natpisom, prikucao je za letvu, a onda su je njih dvojica zabili u zemlju pored Dunava, blizu plaže koju smo napravili i na kojoj smo provodili celo leto. Osim zgrade CK i Izvršnog Veća sve do opštine Novi Beograd, bila je pustara ispresecana jezerima kako smo zvali ogromne bare prepune riba. I sa druge strane, tu gde je danas Sava Centar i Hajat, Geneksovi apatmani, sve je to bilo jedno veliko jezero. Gaga vaterpolista je ulazio u vodu i gacajući po mulju umeo je da između nogu stisne ogromnu šarančinu. Šest kaplara je zaista izgledalo kao ostrvo u toj peščanoj i vodenoj pustinji. Bili smo upućeni jedni na druge i družilo se nekoliko generacija. Danas razlika od četiri, pet godina ne predstavlja ništa ali onda kada sam ja imao petnaest, Đani, Sloba, Peca, Aca Pandur, Zoran Riđi, Žile...imali su po dvadeset godina. Čamuga, ja, Vlada, Ceca, Šomi... gledali smo u njih kao u bogove. Imitirajući ih počeli smo da pušimo, da igramo poker, bogami i da nategnemo po koje pivo. Doktor Rale i Đani su iz samiške u njihovom soliteru donosili po nekoliko gajbi piva, vezivali ih konopcima i spuštali u Dunav. Nikada nas nisu terali od sebe ali nam nisu davali da pijemo više od dve flaše.

Никад у нашем племену није било периода мира и благостања дужег од тридесет година. Колико ја памтим a памтим добро предања и каже, тридесет година је је било само једном! Ако бисмо успевали да саставимо девет, десет година без трзавица, проливања

Tako se u delo prenosi pulsiranje nereda koji raščlanjuje i izvrće izgrađeni poredak. Nerazmrsivi splet znakova teži da obrazuje polje promenljivih odnosa, koji su zasnovani na nestabilnosti ili na trenutnoj stabilnosti. Ponekad je delo izbrazdano ekspresionizmom znakova i boja, što sliku čini smišljeno nesposobnom za simetriju sa njenim realnim modelima i potvrđuje da je njen govor van naturalističkog

Kad izgovorim: Moji prijatelji a žena mi uvek dobaci: Tvoje prijateljice. I ne greši, bar ne često. Spremio se ja da izađem i čujem je kako Ljilji preko telefona, verovatno na pitanje: Šta radi Mikele, odgovara: Ide da se nađe sa svojim devojčicama.

Još kao mali a bio sam mangupče i sa drugarima sam pored uobičajenih krpenjačkoloptaških aktivnosti, preduzimao i mnoge riskantne i od roditelja strogo zabranjene

Снове сам одавно почео да бележим, први 19. Новембра 1982 године:

Već neko vreme na tevejskim ekranima ide/pojavljuje se crno bela reklama za životno osiguranje. Da gledam i slušam koješta što se vrti na pomenutim spravama, primoran sam svako posle podne, koje provodim sa staricom majkom. Usamljenoj i imobilisanoj, televizor joj jedini glas koji čuje između odlaska mog brata i mog dolaska a onda ga po navici ostavi upaljenog.

Letu čele, letu tice, letu jeroplani i leptirovi letu,

Odasvud se zvrj i buka čuje a dan visok i sunce široko,

U milinu zevam, bale mi po džemper šustklicu pletu,

muda češkam, kad odjednom, jebem ga u oko,

policajac velik k'o vagon, ispred mene ukopa se, stade!

Dokumenta, reče sispruženu ruku,

pljunuh desno i tedo dustanem, s kojeg kurca ti kod mene pade,

u glavu pomislih, posra mi milinu, stade mi na muku!

Sedi! Dreknu, sedi di si, na uvidu daj mi kartu ličnu!

Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?, naslov je znamenite slike Pola Gogena iz 1897 godine. Slika je ogromnih razmera 139 x 374cm. Od 1936 godine nalazi se u Bostonu a zbog svoje, uslovno i istinito rečeno, krhkosti, decenijama nije napuštala SAD. Ipak, povodom stogodišnjice slikarove smrti (1903 - 2003.), Muzej lepih umetnosti iz Bostona i pariski Muzej Orsej, organizovali su reprezentativnu izložbu pod nazivom: Gogen-Tahiti u Grand Palais-u u Parizu. Izložba je u Parizu trajala od 30.septembra 2003. do 19.januara 2004 a u Bostonu od 29.februara do 27.juna 2004

zloba i pakost s predumišljajem, želja da se nekome javno naudi....ne, ništa od toga! Naivan do blentavosti, godine sabijene mi u dupe i glavu, ne znače ništa, pravim greške i praviću ih, koliko sebe poznajem i ubuduće. Ne zato što to želim već zato što kad mi na um padne ideja, ja je ne analziram kao šahista, ne predviđam buduće poteze, u ovom slučaju ne jednog protivnika vis-a-vis mene, već gomilu onih koji jedva čekaju da se pojavi nešto lično i intimno pa da zaseire i navrzmu se k'o krpelji. Mea culpa.

Čoveku koji je u govnima, kome govna brboću ispod donje usne, često se dešava da previdi ili kasno vidi probleme u kojima se nalaze čak i njegovi najbliži! Opravdanja nema, govna su govna a najbliži i najmiliji su ili bi trebalo da budu na prvom mestu!

Evo, to se meni/nama desilo sa Chiarom! Već sam (davno) pisao o njoj, malenoj Maltezerki, beloj pufnici, pahuljici, našem najboljem prijatelju, veseloj, razdraganoj i razigranoj personi, najboljem terapeutu na svetu, izlečitelju srdaca i duša naših. Prvog juna prošle godine je napunila deset godina. Znači, već

Ono što bi ga porazilo, kad bi se toga setio, bila je promenljivost ljudske sreće........ Sreća ljudska bila je tako nestalna. Ljudi su gubili sreću, kao prosjaci, kad ih psi povijaju, torbu.

Kao i svako veče od nekog vremena, noću bi se sećao svoje žene, koju je sahranio. Tek sad , u sećanju, on je razumeo, koliko ga je to ljudsko biće volelo.