D'où venons-nous ? Qui sommes-nous ? Où allons-nous ?...

Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?, naslov je znamenite slike Pola Gogena iz 1897 godine. Slika je ogromnih razmera 139 x 374cm. Od 1936 godine nalazi se u Bostonu a zbog svoje, uslovno i istinito rečeno, krhkosti, decenijama nije napuštala SAD. Ipak, povodom stogodišnjice slikarove smrti (1903 - 2003.), Muzej lepih umetnosti iz Bostona i pariski Muzej Orsej, organizovali su reprezentativnu izložbu pod nazivom: Gogen-Tahiti u Grand Palais-u u Parizu. Izložba je u Parizu trajala od 30.septembra 2003. do 19.januara 2004 a u Bostonu od 29.februara do 27.juna 2004 godine. Izloženo je više od stotinu Gogenovih radova ali je centralno mesto, da li je potrebno reći, zauzimalo remek delo: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Veliki broj za to kvalifikovanih ljudi, Istoričara umetnosti, kritičara, slikara... s pravom smatra da je ovo Gogenovo delo ostvarilo nesumnjiv uticaj na slikarstvo brojnih umetnika počev od Matisa pa do Pikasa.

Zaražen sifilisom i morfinista ne bi li ublažio nesnosne bolove otvorenih rana, u Raju i Paklu, daleko od svega što je voleo ili nije voleo, oduševljen i zgrožen nad sopstvenim životom, Pol je u ovoj slici sublimirao sva svoja snoviđenja iz jave i snova, svesti i podsvesti, zapitanost nad svrsishodnosti bitisanja, nad životnom šaralažom, bespomoćnost u traganju za odgovorima na postavljena pitanja, upitanost nad istinitošću ili laži odgovora do kojih je dolazio, neizvesnosti i nepoznatosti jučerašnjice, sadašnjosti i sutrašnjice, šest godina pre smrti, naslikao je, moglo bi se reći, testamentarnu sliku, unevši u nju sve svoje nedoumice, samo naslućene tajne, nedefinisanost života, bol i tugu zbog bezizlaznosti, minornosti pred postavljenim pitanjima. Nije Gogen bio ni prvi a svakako ne i poslednji čovek, koji je u nekom trenutku svog života postavio ista pitanja, ali će njegova veličanstvena slika pod tim nazivom, pored likovnih vrednosti, buduće naraštaje, ne samo slikara, iznova i iznova terati da se suočavaju sa pitanjem: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?

Francuski Biolog i pisac Žan Rostan je 1955 godine objavio knjigu pod naslovom: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ne verujem da je slučajno odabrao baš ovaj naslov!

Izgooglah malo i pronađoh na jednom sajtu odgovore na postavljeno pitanje: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Možda i nisu baš najreprezentativniji ali evo kako tz običan svet razmišlja o postavljenim pitanjima:

Svaki živi organizam na Zemlji ima svoju tačno određenu funkciju. Isto važi i za čoveka. A kad je tako, onda smo odnekud došli i sigurno je da negde odlazimo. Problem je što u stvari ne znamo sa sigurnošću ni  koja je naša prava funkcija ni gde treba da odemo. Ali verujem da imamo tačno određenu funkciju i tačno određeni cilj koji treba da se postigne pomoću čoveka kao sredstvo.

Стыдно мне, что я в бога верил.
Горько мне, что не верю теперь.

Pa pošto komuniciras sa Bogom, zasto ga ne pitas?

Well, of course it's a rat! You have rats in Spain, don't you - or did Franco have them all shot?

Kosmos Shtasmos

Nikada nećemo saznati "odakle smo, ko smo i kuda ćemo", to je jedno od čovekovih najvećih "prokletstava" - Lešek Kolakovski

Nije strašno kada počneš da pričaš sa saksijom, nezgodno je kad ona počne da odgovara.

"Došli su niotkuda,

krenuli su nikamo

i konačno postali

nitko i ništa."

a kao neko ce da mi odgovori na takva pitanja a?

Pali anđeli, dolazimo iz prošlog života, idemo u novi...

Da li tragaš za tim ciljem ?

Ima ona, "ja sam sve budući da sam ništa"

I dokle tako, iz života u život...

Ne idemo nikuda, jednostavno nestajemo. Zar je važno odakle dolazimo ako nas više neće biti? Stvoreni smo tako da se razlikujemo od životinja, a ipak se ponašamo kao životinje. Funkcija nam je da od sveta napravimo raj ili pakao. Izgleda da ćemo napraviti ovo drugo. Srećni su ljudi koji uživaju u malim stvarima. Mada, svako vidi sreću na svoj način. Važno je da uživamo i da smo srećni, za to smo stvoreni.

Ima ona, "ja sam sve budući da sam ništa"

"Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa"


Branko Miljković

Ne ponašaju se svi kao životinje, a kada bi svako u sebi napravio raj verujem da bi onda i bio raj na zemlji, ali većina kao što kažeš pravi pakao.

Umro sam kao kamen i postao sam biljka.
Umro sam kao biljka i digao se kao životinja.
Umro sam kao životinja i postao čovek.
Zašto bi se trebao plašiti? Kada me nije bilo umiranjem?
I opet ću da umrem kao čovek, da se uzvisim
s blagoslovom andjela. Ali cak i kao andjeo
moram nestati. Svi osim Boga nestaju.
Kada žrtvujem moju andjeosku dušu,
postaću što um ovde nije u stanju da shvati.

pa, mislim da ćemo na ovo pitanje dobiti odgovor iz CERN-a.. bar tako naučnici kažu..

A odakle vam uopšte ideja da smo odnekud došli i da nekuda putujemo...

Večnost je čista sadašnjost.

Mi ne idemo nikud mi ne radimo ništa mi smo jedna velika hipnotisana gomila

Na putu izmedju sna i jave...

Čovek najdalje stigne kada ne zna kuda je krenuo...

Svest.

Odatle treba krenuti. Pretpostavljam a mislim da ne grešim, da je naš život i naše postojanje van njega u našoj glavi. Možda mi pravimo naše živote... A naši umovi, da li su ono ograničeni? Da li možete da vidite beskraj u glavi, da ga stvarno doživite?

Zanima me šta bi se desilo kad bi saznali odgovor na ovo pitanje..?

Siguran sam da na ova pitanja ima mnogo suvislijih odgovora, naučnici se vekovima trude da u oblastima svog delanja, od mikrobiologije, kosmologije do kvantne mehanike, pronađu adekvatan odgovor, budisti su ga na svoj način pronašli, Lao Ce je sa svojim TAO kao vrhunskim principom, dao prilično prihvatljiv odgovor. Hrišćansku crkvu kao i Islam apstrahujem jer svesno robuju dogmama, koje su, iako im omogućavaju vekovnu vladavinu nad pastvom, same po sebi, krute i nepromenljive, ne nude ni mrvicu nade da ćemo ikad saznati: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?

Ako se ja zapitam: Odakle sam?, mogu da ponudim stereotipan odgovor da znam odakle sam poslednjih 65 godina. Dalje od toga NE! Ako se kojim slučajem vrednuje detaljno poznavanje porodičnog stabla, onda odgovorom mogu da dosegnem do XV veka. Ali to nije odgovor na postavljeno pitanje, već samo prikaz trajanja moje porodice, mojih predaka, na ovoj planetici manjoj od zrnca peska u našoj galaksiji, o Kosmosu da i ne govorim. Na pitanje: Ko sam?, mogu ponuditi smušen odgovor koji bi bio moja lična predstava, lično viđenje sebe samog i onoga što sam stvorio i učinio ili viđenje sebe kroz viđenja drugih mene. Ništa više od toga. Kuda idemo? Ako je u pitanju, recimo, društvo, država u kojoj živim, iz taka bih odgovorio: U materinu! Ali pošto je u pitanju ljudski rod u celini... s obzirom na neverovatan nemar i nebrigu kojom darujemo i uništavamo rodnu nam planetu, odgovor bi mogao biti isti: U materinu!

Kada stanemo pred sliku, postaje nam namah jasno zašto su umetnički poslenici, i inače skloni (sebe radi), da ponekad i na silu, formiraju grupe ili pokrete slikara naizgled iste ili slične vokacije, Gogena svrstali u simboliste. Izgleda da u ovom slučaju nisu mnogo pogrešili.  Ne samo ova. nego skoro sve Gogenove slike ključaju od simbola i simboličnih značenja, od kojih je većina nedokučiva i svako od nas/njih ih može tumačiti na milijarde različitih načina, čak pronalaziti u njima ono čega nema a nikad ne dopreti do suštine i značenja koje je imao na umu veliki Majstor Pol Gogen. Siguran sam da je to dobro, jer u suštini, preispitujemo sami sebe, sopstvene spoznaje o vidljivom i nevidljivom, svetlom i tamnom, ličnom To be, or not to be!