Mikele plavac u epizodi 'Na tajnom zadatku''

(E!!! Moram ovo da pustim večeras - pa nek' ide život - Margos)

Početkom sedamdesetih, služio ja vojsku (čuš, služio!) u Mostaru na aerodromu, plavac daklem. Najstariji, proslavio 28-mi rođendan onkraj piste uz pečeno (na ražnju) prase i jagnje, hektolitre Loze, Blatine i Žilavke uz aktivno sadejstvo nevelike plave bratije, bilo nas je

(Govor u povodu otvaranja izložbe fotografija Milutina Miloševića)

Omanji paketić, lepo pakovanje, a stvarno zanimljivo iznenadjenje: bočica poznate italijanske "Aleksandar" grape u spreju!

Šta se sve ne dosete dovitljivi Italijani, preciznije rečeno "kreativni grapajolo Stefano Botega"? U ponudi je lepeza od tri vrste proizvoda: klasična loza "Alexander Spray" radjena od muskata, "First taste Vaporizzato" koja ima ukus konjaka i odstojala "Grappa Barricata Vaporizzata" radjena od merloa i kabernea. Kažu u reklami da je namena ovog pakovanja da omogući užitak ljubiteljima kolačića, čokolade, račića, školjki ili rižota koji vole da ih obogate zanosnim mirisom lozovače. Čak će i miris kafe biti dodatno obogaćen notom grape, pri čemu ona neće izgubiti na ukusu kao što se desi kada se loza jednostavno uspe. A još ako se usput zapali dobra kubanska cigara... eto sjajnog užitka.

Središnja, glavna ulica Madrida ove godine slavi stogodišnjicu. Prostire se od Kale de Alkala na istoku, samo par stotina od Prado muzeja, pa do Placa Espanja na zapadu i deli Madrid na severozapadnu Malasanju i istočnu Čueka. Centralna je gradska arterija, svojevrsan izlog grada, sastajalište i promenada, centar poslovnog života, ali takođe i stecište putnika, hipika, prostitutki ili jednostavno prolaznika sa jednog na drugi kraj grada.

Ceo vek Velika ulica odiše istim živim ritmom i provlači posetioce baš kao i njujorška Peta avenija ili Brodvej, londonski Konvent garden, pariska Jelisejska polja ili rimska Via Vitorio Veneto. Mada samo kilometar ipo dugačka, Velika ulica je najpozatija ulica u gradu, pista kojom su šetali i danas šetaju slavne ličnosti i pravi magnet za posetioce. U ovu ulicu i kvartove koji je povezuju hrle svi koji žele da osete ritam Madrida, popiju kafu u nekom od kafića, pogledaju dobru predstavu, film ili koncert, kupe knjigu, muzički ili disk sa filmom ili nešto u luksuznim prodavnicama i budu obasjani svetlima velegrada. I to sve u velelepnim i monumentalnim zgradama koje su projektovali najpoznatije španske arhitekte prve polovine prošlog veka.

Severn Kuji-Suziku imala je samo 12 godina kada je održala čuveni govor na Samitu o Zemlji Ujedinjenih Nacija u Rio de Žaneiru 1992. godine. Jedno dete uputila je jasne poruke predstavnicima svih zemalja sveta. Govorila je o krčenju šuma, hemikalijama u vazduhu, problemima sa otpadom, pohlepi i biljnim i životinjskim vrstama koje nikada nećemo moći da oživimo. Koliko god njen govor bio dečiji i u neku ruku romantično idealistički, poruke su bila jasne:

Ako ne znate kako da promenite stvari, nemojte ih još više pogoršavati.

Ako ja izgubim budućnost, to nije isto kao ako vi izgubite izbore ili nekoliko poena na berzi.

Ako je dete sa ulice koje nema ništa spremno da deli sa drugima, zašto su oni koji imaju sve još uvek toliko pohlepni?

Za svog dosadašnjeg života, sanjala sam o krdima divljih životinja, džunglama i prašumama punim ptica i leptira, ali sada se plašim da će oni opstati dovoljno dugo da ih moja deca vide.

Ovako je nedavno Politika izvestila o događajima nakon sminanja novog spota JK „Tihi ubica" (boldirao ja):

Afera „Karleuša" potresa Karlovce

Novi Sad - „Lično se smatram poniženim zbog onoga se desilo u kolevci srpske kulture u Vojvodini, u zdanju koje treba da poštujemo kao svetinju. Time smo, nažalost, pokazali da ne poštujemo ni sebe ni sopstvenu kulturu", izjavio je juče pokrajinski sekretar za obrazovanje

Predavanje i promocija knjige Istraživanje realnog planetranog filozofskog superstara Slavoja Žižeka, protekla je uzbudljivo i duhovito, dokazavši publici da zaista prisutvuje događanju „svetskog duha" u Beogradu. Žižek živi u Argentini, predaje u SAD i Evropi, a državljanin je Slovenije - formirao se u nekada zajedničkoj državi SFRJ, a jednu od prvih knjiga pisao je krajem sedamdesetih na srpskom jeziku. Zbog toga, kao i zbog izuzetnog prijema i nesumnjivog uticaja u našoj sredini, Žižeka možemo da posmatramo - on nam sigurno neće zameriti - i kao domaćeg autora.

O poseti slovenačkog filozofa i teoretičara psihoanalize Slavoja Žižeka dugo se nagađalo, uz puno lažnih najava, ali i iskrene želje da nakon deset godina ova teorijska zvezdaponovo poseti Beograd. Poslednji put bio je ovde tokom Studentskog protesta 96/97, gde ga je, zajedno sa drugim demonstrantima, zaustavio policijski kordon na Brankovom mostu. Takvih prepreka ovog puta nije bilo, ali su se pojavile one drugačije, pre svega organizacione - sala Kulturnog centra Beograda bila je mala (370 sedišta) da bi obezbedila mesto svim zainteresovanim, a podela besplatnih karata donela je i mini-skandal - umesto u petak u 16 sati, kako je prvobitno najavljeno, karte su mogle da se preuzmu dva sata ranije, da bi do pola četiri već bile podeljene! Da ima nečeg pozitivnog u tome sugerisao je jedan korisnik Facebook grupe posvećene Žižekovom gostovanju: činjenica da se za filozofsko predavanje karte razgrabe za manje od dva sata siguran je znak da stižu bolja vremena. Uprkos ovom optimističkom tumačenju, sa kojim se intimno slažem, mislim da je reč o očigledno lošoj proceni organizatora, te nerazumevanju popularnosti koju trenutno Žižek uživa globalno, pa samim tim i u Srbiji. Mada nije bilo ozbiljne najave, jagma za kartama, interesovanje novinara, kao i prisustvo nekih poznatih politički angažovanih ličnosti, Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića, sugerisalo je da je reč o događaju od prvorazrednog značaja, koji je i pored „medijske blokade", stogao do onih temeljno zainteresovani za njegov filozofski rad, kao i do onih koji su tu bili da bi „videli i bili viđeni".

Šifra oko koje se vrti manija Seksa i grada ne može se redukovati samo na raspomamljeni šoping i opsednutost garderobom, ali kada toj slici dodamo i Prada cipele skoro da ništa nismo ispustili - na putu do seksa savremene Pepeljuge ne hodaju na staklenim već na firmiranim potpeticima, njihov žuti taksi ne pretvara se u bundevu nakon ponoći, ali Princ na kraju balade ipak maše burmom koja obećava da će živeti dugo i srećno u braku bez roka trajanja.

(Ovaj tekst svojevrstan je odgovor na blog Tibora Jone Apstinencija i predgrađe, jer pokušava da pokaže kako serija Seks i grad - o filmu ne govorim - ipak ima da nam kaže ponešto ozbiljno o aktuelnim „društvenim fenomenima" kao što su "položaj žene", brak, seksualnost, itd. Nije pisan ni sa kakvom polemičkom tendencijom, a vremenski se pojavio pre navedenog bloga. Pa ipak, i dalje je odgovor.)

Autor, moj gost blackbox

Srbija se uvek nalazila u trilemi: Zapad ili Istok ili nešto između. Kako god da je uradila ili nije uradila, imala je dovoljno onih koji su protiv. Za vreme SFRJ je bila nešto između, jer je to sticajem okolnosti samo tada bilo moguće. Sad to nije moguće jer više nismo fizički između.Čini se da, aiko se mnogo hvalimo, iz istorije nismo mnogo naučili.

Za poslednjih dvesta godina Srbija je svašta preživela, strašne ratove, padove i prosperitet, različite režime i političke sisteme, ali ju je uvek pratila

Moj prijatelj Blackbox

misli da je ovaj tekst u nekoj finoj vezi

sa jeremijinim danasnjim blogom.

a vi? 

Istorija je učiteljica života , zato je mnogi i psuju, najčešće oni koji ne vole da uče niti znaju da vole svoj a ,naročito, ne tuđe živote. Ne treba zaboraviti da ima dobrih i loših učiteljica, ali mnogo više loših učenika.

Da li je tačno ono što je rekao Gandi da «Istorija uči ljude da istorija ljude ničem nije naučila”?

Istorija je jedno veliko kolektivno pamćenje

Preporucujem tekst koji je napisao mr.Loader

otkriće

Moj gost: Mr. Loader:

Fizički napad na Velimira Ilića tokom skupa u petak, u Knez Mihailovoj ulici, kao i sve ono što se zatim dešavalo već je dobilo znatan prostor u medijima, kao i po forumima. Ipak, čini se da bi trebalo kazati još ponešto.

Kao prvo, nesporna je stvar da se bezrezervno mora osuditi napad na lidera jedne stranke i da u ovom slučaju, kao i u svim drugim sličnim, napadač mora biti primereno i bez odlaganja kažnjen, po zakonu. Ovo društvo ne sme da bude društvo nasilništva i bezakonja, gde se politička nezadovoljstva rešavaju ugrožavanjem nečije bezbednosti. Kad je u pitanju (bilo koji) lider političke organizacije, to ima još veću težinu, jer napad na tu ličnost jeste u neku ruku napad na sve koji podržavaju ideje te organizacije. Napokon, to je napad na slobodu mišljenja i izražavanja. Kratko i jasno – postoje društveni mehanizmi koji treba da obezbede da se neslaganja po određenim pitanjima rešavaju isključivo kroz civilizovan dijalog.