Izvoznici nuklearne tehnologije (NSG - Nuclear Suppliers Group u daljem tekstu NSG) su odobrili kontroverzni plan SAD da prodaje mirnodopsku nuklearnu tehnologiju Indiji, saopštili su delegati 45 država u subotu (juče). Zvaničnici, koji su se sastali u Beču, su uspeli da prevaziđu neslaganja koja su bila najglasnija iz Austrije, Švajcarske, Irske i Novog Zelanda.

Ovom odlukom NSG, koja je po pravilima grupe morala biti doneta koncenzusom, je, tvrdio bih, otklonjena najveća prepreka da se Indija de facto bez potpisivanja Međunarodnog sporazuma o neširenju atomskog naružanja [Non Proliferation Treaty, u daljem tekstu NPT] primi u eksluzivno društvo nuklearnih sila. Plan još mora biti odobren od američkog Kongresa ali niko ozbiljan ne misli da se to neće desiti.

Zaista je teško proceniti šta će ova odluka zapravo značiti, pre svega za pomenuti NPT, za međunarodne zakone, pa i za balans snaga u regionu. Kao i uvek ima dobrih argumenata na obe strane ali da počnemo, kako je red, od početka.

Crtice o sve/mu/tu

Pregovori sa Talibanima?
'Izvini' najteža reč
Orvel centrifugira u grobu
Turski model?

U poslednjih 15 meseci bilo je više dobrih šansi da se napetost između Izraela i Turske spuva. No, kako uglavnom unutrašnja politika diktira spoljašnju to se nije dogodilo.

Do nedavno međusobno "diplomatsko" pljuvanje turskih i izraelskih političara nije pogađalo običan svet. Međutim, tuk na luk politika se nedavno spustila i do tog nivoa (hmm, nivoa). Desetine Izraelaca nadugačko ispitivano po sletanju u Tursku kaže prekjučerašnji naslov izraelskog dnevnika Haaretza. Ko pročita ceo članak videće da je maltretiranju i ponižavanju izraelskih turista u Turskoj prethodilo identično maltretiranje i ponižavanje turskih turista u Izraelu (s tim što će samo pažljivi čitalac ukapirati da su oni maltretirani u procesu izlaska iz Izraela). Zvaničnik ministarstva spoljnih poslova Izraela je požurio da objasni da je maltretiranje Turaka pri ulasku u Izrael rutinska, business as usual, stvar:

Vidim da zbog prevelikog prostora koji Andželina Žoli dobija u medijima Goca Tržan i Nataša Bekvalac prete novim ispovestima. Ne znam ko je Goca Tržan, za ovu Natašu nisam siguran šta je, a ni o Andželini ne znam mnogo, ali sam načuo da je njen režiserski prvenac na dobrom putu da izazove ljutnju Srbalja onako na neviđeno. Šta će biti kad i ako film dođe ne bih ni da mislim. "To je samo jedna priča," kaže Rade Šerbedžija i mene to podseti na jedan moj prastari tekst (iz marta 2006.), koji je samo jedna priča o jednom filmu. Evo "preštampavam" ga.

NNN in association with Biljana FN proudly presents Teodora as teodorakaze (herself) in Jezik, pusenje & equality of sexes.

 

Već neko vreme imam idejicu da postavim temu u vidu "blanko teksta" gde bi blogeri koji su u potpalublju, a imaju želju da budu vidljiviji mogli da postave link na svoj tekst (bez blama!), nešto slično kao što je već par puta bilo (poslednji put Unf, nešto pred Novu godinu), s tom razlikom da domaćin bloga (u ovoj slučaju ja) ne kopa sam, ili da

Mnogi blogeri uglavnom samo komentarišu, ali ima i dosta onih koji pišu tekstove. Neki budu konstruktivni, neki provokativni, neki kritikuju, neko i ispadne duhovit, nekome promene status, neki se druže i van bloga (dvoje su se tako smuvali),

... a na štetu zaposlenih majki.

Ili kako to izgleda kad se malo koristi matematika...

 

Za mene su Olimpijske igre najveće dostignuće civilizacije (ili bar tu negde ;)).

Istorijski gledano, OI su izumeli Stari Srbi 776. pne, a par decenija kasnije (753.) su već bili zauzeti izgradnjom Romskih naselja, ali to prevazilazi okvire ovog teksta... Četvorogodišnji olimpijski ciklusi su praktikovani dvanaest vekova, a od 1896. su ponovo uspostavnjeni.

 

Danas počinju 30. moderne OI

 

Mnogi misle da igre počinju u petak (u 20:12h po lokalnom vremenu), ali tada je „samo“ svečano otvaranje – to obožavam, naročito defile sportista (ostalo mi još od kad sam bio klinac).

Iako su ovo zvanično 30. OI, ustvari su 27. (3 nisu održane zbog I i II svetskog rata).

I treća kontradikcija je da OI 2012. ne počinju uopšte u Londonu, nego 200-ak km zapadno – u Kardifu na stadionu Milenium fudbalskom utakmicom između ženskih reprezentacije domaćina (Velike Britanije) i Novog Zelanda u 16h po lokalnom vremenu.

Autorka:

Prof dr Marijana Pajvančić                                           

Profesorka Ustavnog prava

Pravni fakultet, Novi Sad

 

USTAVNI OKVIR PRAVA NA RAVNOPRAVNOST POLOVA 

- DOMETI I OGRANIČENJA -

 

           

Trebalo mi je malo vremena da se skrasim i smestim da bih nastavio sa pisanjem.

 

Dakle, slecem na Sri Lanku. Kisa, tmurno, ali palme svuda gde se pogled prostire. Na ljude sam se vec navikao, pun ih je avion, ali sta ce biti kada izadjem iz aviona, u sred dzungle, kao da Mogli ceka iza palminog drveta zajedno sa Bagirom. Ipak ih nema, samo ljudi, ali niski,

Prilagodjavanje na novu sredinu nije nimalo lak zadatak. Osim hrane, klime, ljudi i jezika - ostaje jos stotinu sitnih stvari koji se razlikuju od sveta u kojem sam do skoro ziveo. Komarci k'o komarci, neko ce reci da su svugde isti, ali to je velika zabluda! Od kako sam dosao ovde svake noci u mojoj sobi se odvija pravo takticko nadmudrivanje na kojem bi i slavni Napoleon pozavideo. Ko ce koga prvi, ko ce kome sa ledja da pridje, cija ce krv prva pasti - sve su to pitanja koja se provlace svaku noc kroz moju i glave mojih nepozvanih gostiju. Moram priznati da su oni u prednosti jer su na domacem

Nakon skoro pola godine obitavanja na dalekom istoku spoznao sam dosta ovdasnjih navika, obicaja, ali spoznao se sa specificnim bolestima koje su ovde uobicajene, ali meni strane. Do skoro...

 

1. GLUPOST

Manifestuje se uglavnom medju strancima (u sta ubrajam sebe), novodosljacima, ili slucajno zalutalim ne-Malajcima. Prvi simptomi se jave nakon par sati provedenih u Maleziji. Svako ko govori ijedan Evropski jezik posebno ce osetiti simptome gluposti jer mu to ovde ne vredi ni prebijene pare. Sto se tice engleskog jezika ni to ne pomaze Bog zna koliko

...necu stati!

 

Oj Srbijo medj' sljivama, drago mi je da sam daleko.

 

Dalibor Kokic

Snimci

Kao sto ima deo mog srca koji je Pongo zauvek zauzeo za sebe, tako se sada stvorio deo koji kuca ritmom Penanga i Malezije, i koji nece svoje mesto prepustiti nicemu drugom. Nema veze, veliko je srce, tu moze svasta stati. A ima vala svega. Od divnih ljudi, preko prelepe prirode, misticnosti religioznih mesavina, pa sve do osecaja opustenosti i uzivanja na svakom koraku. Ima tu i nervoze oko nerazumevanja poimanja nacina zivota po lokalnom stilu, ali kao sto sam jednom davno rekao - ja sam ovde stranac koji treba da se prilagodi stranoj (za mene) zemlji, a ne oni meni.

Pista ovoga puta nije dugacka, a ni ne nosi me avion u nepoznato. Ovoga puta tacno znam gde i zasto idem, i koliko ostajem. Prva destinacija je Moskva, a potom isti dan Habarovsk, na krajnjem istoku Rusije, u juznom Sibiru, na granici sa Kinom i Severnom Korejom. Ovoga puta ne idem na slepo, ne idem sam, niti grlom u jagode. Sada mi frima sredjuje vizu, placa kartu, smestaj, hranu i sve troskove. Napredovalo se od proslog puta...

Ali, ja ne bih bio ja da me ne prate razne okolnosti koje sve, pa i mene vec po navici zasmejavaju i (ne)iznenadjuju.