Nisam ustala na levu nogu, zaista. Uh, mislim da nisam. U stvari jesam ali se ne osećam kao da sam ustala na tu levu nogu .Ovaj uvod nema bukvalno nikakve veze sa ostatkom priče, ali sam se upravo pitala na koju sam nogu  ustala i eto što da ne stavim i te svoje misli na papir tj ekran. Od viška glava ne
boli. Elem.  Probudih se ja nakon drugog alarma jutros. Ustadoh na levu nogu ali se ne osećam tako (mozda ipak bitno za priču).Meni je očigledno toliko toga bitno, te se godinama moja kolekcionarska zbirka stokakvih gluposti znatno i brzim tempom širila. Širi se i dalje.

Evo vec mesec dana,  sred zime, meni leto. Da sam lasta, krenula bih ponovo put Evrope, jer se ovde vreme lagano menja. Afrička zima je čudno godišnje doba, ako se to tako uopšte moze nazvati ovde. Noći hladne, ledene, dok u toku dana (pod uslovom da si izložen suncu) možeš da šetaš kratkih rukava  okolo. Ali, neki dzemperčić ili jakna nipošto ne smeju da se zaborave. Pričam koješta. Samo nagadjam kako bi to moglo da izgleda. Kad osetim na svojoj koži, čuće se. Termperaturna promena je sada već vidna.Hajd,kad sam  već kod vremenske prognoze, da završim opis

 „Ponekad mislimo da živimo u vremenu bez granica,bez pustolovina,da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate....“

Posvećeno  piscu Ričardu Bahu autoru kniga „Jedno“, „Galeb Džonatan Livingston“ i „Most preko večnosti“  i piscu koji me je naučio da letim....

Pitam se pitam. Hm, pitam se da li se svi pitaju toliko kao ja? U stanju
sam da sebe "izludim" količinom pitanja tražeći zatim odgovore. Volim da
analiziram sebe do nesvesti, ovaj besvesti. Kao