Pre neki dan imali smo jednu lepu vest

Građani Srbije mogu da pazare Fiat 500L Nacionale uz popust od 3000 evra.

Zašto se u Briselu, u okviri dijaloga Beograda i Prištine, ne bi odvojilo i nekoliko minuta na ideju da se osmisli mehanizam  po kome bi i Albanci za Kosova, takođe, mogli da kupe ovaj automobil po povlašćenoj ceni?

Od ovoga bi svi imali koristi. Fiat iz Kragujevca proizvodio bi, odnosno prodavao, više vozila, a Albanci, i svi građani sa KiM, mogli bi da dođu do novih kola za manje para.

Ne znam da li je predlog realan, ne znam da li bi bio odbijen, ali mislim da bi govorio o jednom novom mentalnom pristupu rešavanju kosovskog čvora...

Ako ste stanovnik nekog jadranskog otoka i volite kupanje u moru onda ste ili nedorasla šiparica koja još uvek nije stupila u odaje stvarnog života ili ste lekar iz Beograda.

I kao takvom poznato vam je da se sezona kupanja završava tek u drugoj polovini oktobra. Od početka septembra, kada naglo posustane turistička navala, pa do pomenutog kraja, boravak na šljunkovitoj gradskoj plaži Komiže postaje socijalni fenomen ravan članstvu u nekom uglednom britanskom klubu, s tim da su ti klubovi obično namenjeni džentlmenima, dok na plaži takvih nije bilo sve ako brojimo i moju

Dobio sam poziv od zamenika javnog tužioca g. Ratka Markovića da dođem u Više javno tužilaštvo u Beogradu, u svojstvu svedoka, a u slučaju Spiska „Naših“, tačnije, u postupku koji se vodi protiv osumnjičenog tog i tog, tu i tu, tad i tad, zbog krivičnog dela Rasna i druga diskriminacija iz člana 387 stav 2 u vezi stava 1 Krivičnog zakonika.

Gospodin zamenik tužioca u pismu me ljubazno obaveštava da ukoliko se ne odazovem, mogu biti prinudno doveden ili kažnjen novčano sa 100.000 dinara. S tim u vezi javilo mi se, pretpostavljam opravdano, pitanje: šta ću ja Višem javnom tužilaštvu? Šta se od mene očekuje?

Zašto se opozicija nalazi u nevolji, zašto se slabo snalazi, zašto joj od 2012. pada podrška, zašto izgleda bezidejno i bezvoljno? O tome se dosta govorilo i pisalo. I ja sam, sa svoje strane, u skladu sa svojim mogućnostima, pokušavao da odgovorim. Pominjao sam gubitak ekskluzivnog prava na proevropsku politiku kao najbitniji razlog.

Imao sam nedavno polemiku sa jednim kolumnistom lista Danas. Završila se tako što je objavljena nekolicina pisama «čitalaca», koji su opisali moj karakter, moju kratku biografiju, moje tekstove na blogu i sve ostalo što sa predmetom polemike nije imalo nikakve veze. Tu sam pomislio da nema smisla javljati se i odgovarati na tekstove «javnih radnika» jer ukoliko urednik poželi topli zec ti ne gine. «Odjeci i reagovanja» uvek mogu biti tu da ti oprlje brkove, da ti smrse konce, da ti lupe packe, da te zgrome...itd.

Onda je znači bolje napisati blog! A kako to može

Dragoljub Žarković u Blicu (ponedeljak, 16. novembar) zabrinut je zbog nepostojanja društvenog konsenzusa o temeljnim reformama. Urednik Vremena ukazuje i na jedan paradoks: Vučić ima preko 50 odsto podrške, a većina građana ne podržava reforme koje sprovodi. U tom smislu iskazana zabrinutost je opravdana, kako čovek, pa bio on i premijer, može da uradi nešto što građani ne žele?

Sklon sam, priznajem, da verujem ljudima. Kad čovek nešto tvrdi, ako to radi sa ubeđenjem i strašću, poverujem, šta ću. Nisam od one vrste koja sve prima sa zadrškom i grimasom na licu. U tom smislu verujem Vučiću kad kaže da želi da Srbija bude normalna i pristojna zemlja. Neko će me, možda, podsetiti na potrebu političara da govore ono što lepo zvuči i ono što narod voli da čuje, ali ja verujem, možda zato što sam naivan, a možda zato što mi organizam zahteva da u ovoj političkoj kakofoniji i paroksizmu pronađem bar i najmanje

Povodom 101. godišnjice objavljivanja pesme "The Road Not Taken" Roberta Frosta, dajem svoju varijantu prepeva na uvid  ljubiteljima poezije i celokupnoj javnosti.

Staza kojom ne ide niko

U žutoj se šumi račvaju staze,

Žao mi je što ne mogu svima

Izabrah jednu, a sve mi se gaze

Dok vijugaju kroz čestar gusti

Pitam se gde bih stigao njima;