Srbija, koja je nekada za Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku bila Zapad, doživela je da ona postane Bugarskoj istok na zapadu, a Bugarska njoj Zapad na istoku.

Dovoljno je deprimirajuće da je za građane Srbije Bjeljina ono što je nekada bio Trst , a Bosna njen Zapad.

Puna su nam usta kako je Srbija lider na Balkanu, u regionu, ili kako hoćemo to da budemo, samo što nismo postali, te kako je ovaj ili onaj državnik, ministar ili strani zvaničnik izjavio upravo to.

Lepo je čuti ono što nam lepo zvuči, lepo je čuti i lepe želje ali nije lepo kad sami sebe lažemo

Ovih dana baš je zabavno, jedni skupljaju potpise i traže izbore, a drugi nude tradicionalne narodne lekove.

Već skoro mesec dana omladina DSS u maniru  najboljih skojevaca revnosno po pijacama dele kutije lekova na kojima  piše«Žutomicin».

Prva prevara je da u kutiji nema ništa osim papirića na kome piše nešto što bi trebalo biti Uputstva za upotrebu.

Ne treba biti mnogo promućuran pa zaključiti da je «Žutomicin» namenjen za lečenje od «žutih»  tj. za uništavanje DS-a .

Tačno, DS je pravila mnogo grešaka i na svoju štetu , a najveća je što je povlađivala nebulozama DSS i tolerisala ih.

Iako nije tačno naveden sastav leka, s obzirom na proizvođača (DSS) lako je zaključiti da je spravljen po starim receptima iz srednjevekovnih manastira, dakle:

-         bajana voda sa ugljenom bukve, gloga i šljive

-         osveštana voda za salivanje straha pomoću olova protiv mračnih sila

-         nekoliko čenova belog luka

-         glogov kočić protiv nečastivih

-         korenje domaće repe i pasulj u istom omeru

-         kiseli kupus,ljuta papričica, ren i sve naše tradicionalno korenje

-         sve to kuvati na tihoj vatri naloženoj isključivo kradenim drvetom od komšije (tako se valja),

-         dodati kukuruzno brašno sa potočare i kad se dovoljno zgusne dodati svinjsku mast i ostaviti da se ohladi. Tako se dobije masa koja je em žuta, em se može mazati.

-         onda ponovo osveštati i distribuirati.

Da bi lek bio delotvoran treba državu izolovati

У тексту написаном почетком фебруара о.г. за “Печат”, Добрица Ћосић се “одредио и према неким темељним одредницама нашег егзистенцијалног стања.”

Много питања, мало одговора, много критике мало самокритике, спаса нам нема али пропасти  ваљда нећемо , ваљда ће нам се оказати.

Имајући у виду специфичну тежину Добрице у српској нацији и нарочито његову улогу у збивањима у Србији барем последњих  30 година, и без обзира да ли се некоме свиђао или не, и тим пре,све оно што  он износи има своју тежину.То је свакако једна дијагноза свега онога зашто смо ту где јесмо, а нисмо тамо где смо могли да будемо, али може бити и прогноза када ћемо и да ли ћемо ако се не позабавимо дијагнозом  и терапијом.

Уосталом , и најновија дешавања имају итекако везе и своје корене у ономе што сами себи усађујемо или нам усађују  у главу ко зна од када а није добро што то раде и сада. Они који народ  убеђују и доводе у илузију да смо најбољи и безгрешни, бољи од свих и зато су нам сви други радили и раде о глави, а наши издајници националних интереса им се улизују.Ако се код народа створи таква илузија онда је лако манипулисати разочарењима.

Зато изнете оцене заслужују озбиљну анализу пре свега оних странака и оних политичара  које имају озбиљне а не калкулантске намере да покрену Србију из летаргије прошлости ка модерној држави и нацији.

Мени лично се учинило да следећи ставови прилично добро одсликавају нашу политичку  стварност, дакле:

“ Српски народ и после два века изгибије за државу још нема међународним правом дефинисану територију,  Албанци анектирају српску етничку територију, а„проевропска демократска коалиција”

Na sednici Glavnog odbora stranke  predsednik Tadić je rekao da će predložiti " da DS sebe osnaži kada je u pitanju socijalni dijalog, da pomeri političko težište ka levici".

Dobro je, bolje ikad nego nikad, samo da nije kasno.

Nema razloga da ne verujemo u odlučnost čoveka koji je to više puta pokazao počev od odnosa u regionu, odlaska u Srebrenicu do nedavne rezolucije u UN, i odlučnosti  u stavu da EU nema bolje alternative.

Izgleda da DS kao, još uvek,najbolja ponuda na političkoj sceni Srbije, shvata da narod više ne veruje da se nacionalizam „maže na hleba“ i da u velikoj i nacionalno čistoj Srbiji sa neba padaju pečene ševe i jaganjci, da rekama teče med i mleko, a potocima rakija i pivo, niti se, kao što reče gsn.Palma , patriotizam sipa u traktor. Ozbiljno je pitanje da li je bez većih unutarstranačkih potresa moguće pomeranje DS u levo ako je do sada sve što je levo omalovažavano, ali i zbog činjenice da je  DS  od obnavljanja bila i ostala stranka centra i desno od njega, oslonjena  mnogo više,( kao i skoro sve druge stranke),  na nacionalno-pravoslavno nego na socijalno i solidarno.

Pomeranja težišta ka levici znači otkolon od mnogo čega u DS što ne pripada levici,

Posle priličnog lutanja, Srbija se prošle godine konačno nametnula kao ozbiljan partner međunarodnoj zajednici  postavljajući problem Kosova pred Međunarodni sud pravde.

Srbija dosledno i principijelno zastupa stav u svim međunarodnim kontaktima i forumima da ne priznaje niti će priznati nezavisnost  Kosova.

I ne treba Srbija da prizna nezavisno Kosovo, niti se to od nje traži,ali mora sama sebi da prizna da popstoje mnogi problemi koje treba  i koji se mogu rešavati nevezano za to.

Sve je to u redu ali Srbi na Kosovu i građani Kosova moraju da žive i rade,da regulišu osnovne životne probleme koji ne mogu da stoje i čekaju odluke međunarodnog suda pravde.

E u tom pogledu izgleda i vlada najveća konfuzija. Dovoljno je pomenuti samo stavove oko učešća na lokalnim izborima, oko izlaska pa ponovnog ulaska Srba u KPS, oko plaćanja i neplaćanja pa onda plaćanja i dobijanje struje.

Sve u svemu, utisak je da se glavna briga oko Kosova svodi na to koliko će se moći eksploatisati na unutrašnjem političkom planu.

Dakle, sve ovo liči na poznatu taktika kreni-stani ,na konfuziju u kojoj  se sve manje zna šta je patriotsko a šta ne,ko su patriote a ko izdajnici ili da se može biti malo jedno i malo drugo u isto vreme. Evo prosto. Prošle godine su rekli izađite iz KPS,

Svima su puna usta razvojnih programa i podsticajnih mera  naša propala privreda se ne oporavlja, poljoprivreda i dalje propada, a prosečna plata u Srbiji, izražena u evrima, je najniža u regionu.  

Govorimo da je poljoprivreda pa čak i proizvodnja zdrave hrane naša komparativna prednost, a upravo tu smo u zaostatku.

I dok se država kao institucija ne meša u svoj posao mnogi, uključujući i ljude iz vlasti, izgleda mnogo mešetare. To je valjda ono što se kolokvijalno zove sprega vlasti i kriminala, uvoznički lobi, lobiranja i foliranja. Nekad je narodni mudrac rekao da voleti svoju zemlju znači pre svega obrađivati i negovati njene njive, šume i livade.

Dakle,  poljoprivredni proizvođači kukaju da im propada i ono što proizvedu jer su niske otkupne cene, a država umesto da se podsticajima umeša u razvoj poljoprivrede zatvara oči pred uvozom svega i svačega, a sve pod demagoškim motom «kupujmo domaće».

Uvozimo krompir iz Holandije, Italije, Izraela, BiH, pasulj iz BiH,

 “Hrvati mnogo srećniji od Srba” glasi  naslov u našim novinama gde se obaveštava javnost o rezultatima istraživanja, koje je obuhvatilo 155 država ,o  tome koliko su stanovnici  srećni. Naslov je rogobatan taman toliko kao da je napisano da nam nije krivo što nismo mnogo srečni ali da nam je krivo što su Hrvati srećniji jer Hrvatska je na 61 a Srbija na 91 mestu na toj rang listi.

Svedoci smo istraživanja svega i svačega, od ekonomskih kretanja, ekologije, globalnog zagrevanja, demografije,zdravstvenog stanja nacija, životnog standarda, cena, spoljnjeg duga, kupovne moći, konkurentnosti, rejtinga stranaka i političara, odnosa građana prema raznim stvarima počev od toga koliko koja nacija troši pojedinih namirnica po glavi, opterećenosti izdacima po glavi, porodičnog nasilja po glavama, ubistava i samoubistava, koliko su nacije  zadovoljne ljubavnim životom  i koliko puta spavaju sa parnerom po glavi , mešovitim i jednopolnim brakovima, do toga koliko su čime nezadovoljni. Sve ima, ništa se ne može sakriti, nema laži nema prevare osim opravdane sumnje u pouzdanost istraživanja i zaključaka donetih na osnovu njih. Iako mnogobrojna istraživanja svega i svačega ponekad liče na ono“Dokon pop jariće krsti” ne treba ih zanemarivati bez obzira na rezerve.

Istraživači Galup vorld pola, su ispitivali više hiljada ljudi u 155 zemalja u periodu od 2005. do 2009, kako bi izmerili dva tipa blagostanja  i otkrili da  sreća zaista može da se kupi novcem, ili barem jedan vid sreće.

Najsrećniji ljudi žive u Skandinaviji

Po tom istraživanju Srbija se nalazi na 91 mestu od 155 zemalja

Način na koji se na prostorima bivše SFRJ tumači bliža i dalja istorija više podseća na moralno-političke pripreme za nove obračune I ratove nego na pomirenje po ugledu , recimo na Skandinavce. Glavni problem je nedostatak ljudskosti I hrabrosti da se priznaju i greške pa i zločini svoje strane već se uvek pokuša za sve apsolutno okriviti drugi, a mi smo anđeli.

Dva ilustrativna primera za ovo su  nedavni tekst Viktora Ivančića u kome neka učiteljica Smilja pokušava objasniti deci domovinski rat pa se upetlja da je ni Sonja Biserko ne bi shvatila a kamoli deca.

Drugi primer je kako je vladina kancelarija za KiM pripremila nastavni material o pogrom Srba 2004.godine. Težište I jedne I druge priče nije na objašnjenju onoga šta se I kako desilo već raspirivanje mržnje prema Srbima odnosno Albancima.

Pa evo tih priča:

Samo naivni su mogli verovati da vojno-policijski i politički vrhovi Hrvatske, BiH, Srbije, RSK, RS i Kosova nisu znali za zločine koji su činjeni tokom provođenja njihovih politika “usrećivanja sopstvenih naroda” po cenu unesrećivanja drugih pa u krajnjem i sopstvenog.

Sve je to bila ogromna i zločinačka cena njihove lične materijalne, kriminalne i političke alavosti. Ko ne veruje neka pogleda sa kojim materijalnim bogastvima su oni i njihovi saradnici živeli tokom ratova i izašli iz ratova a i kako su se kasnije bogatili.

Način na koji su Vlada i predsednik Hrvatske stali iza presuda dvojici generala je veoma razočaravajući za sve one koji su mislili da je na balkansko ludilo stavljena tačka ili je u dogledno vreme to moguće. Na žalost, pokazuje se upravo suprotno, da vladajuće elite imaju itekako filing i lične i političke veze i obaveze prema devedesetim, a nije mali broj ni onih koji su i aktivno učestvovali u “stvaranju istorije” a posle se malo obukli u demokratsko i evropejsko ruho. Ne brani gospođa Kosor generale već HDZ i njenu nacional-šovinističku politiku upadajući u zamku da zapravo opravdava zločine, umesto da to iskoristi kao otrežnjenje hrvatske javnosti i trajno distanciranje od ludila, slično kao što je to jedna demokratska Nemačka učinila.

Mesić sada kaže da “Nema nikakve sumnje da je državni vrh za te zločine znao.

Ni ove godine Srbija nije obeležila Dan ustanka, ali to nije razloga da  se svim antifašistima , građanima Srbije čestita 7. Juli - Dan ustanka protiv fašističko-nacističke okupacije. Nije da nije obeleženo ali kao poluilegalno, nema nigde države, nema centralne manifestacije, mediji , osim “Kurira” ni reči o tome, na sajtu Vojske Srbije ni reči.

 Ovde je Srbija rekla Sloboda.

Posebno treba podsetiti i čestitati onima koji su pozvali Putina da dođe 20.oktobra i uveliča nam svečanost povodom 70  godina oslobođenja Beograda . Kao što je i red, jelte, Dan oslobođenja Beograda,  20.oktobar , obeležićemo kao izraz pijeteta i zahvalnosti partizanskim borcima i borcima Crvene armije koji su u sadejstvu tog dana 1944.godine oslobodile naš glavni grad od okupatora i njegovih domaćih sluga.