Posle dobijanja kandidature za članstvo u EU, a kako se više zahuktava predizborna kampanja već su i biće sve glasnija minimiziranja članstva Srbije u EU, nuđenja boljih alternativa pa čak i desetine milijardi dolara ako anti-EU opcija pobedi. Ipak, ubeđen sam da ni EU-anti EU, kao ni izdaja-očuvanje Kosova neće biti ključne teme na kojima će se dobijati glasovi birača.Svakome je jasno da će se koplja lomiti oko socio-ekonomske situacije i onoga od čega se živi. Što se EU tiče, dovoljno je pogledati ko su njeni najveći protivnici u  evropskim zemljama i okruženju pa zaključiti da je upravo to najbolji pokazatelj da treba ići u EU  i da je sramota biti protiv.

Evropskoj uniji moglo bi se zаmeriti štoštа i u njoj bi trebаlo mnogo togа menjаti. Ali, jedno je izvesno – čаk i ovаkvа EU je mnogo boljа od onogа što nude njeni nаjgorljiviji protivnici. Kаdа se imа u vidu ko su neprijаtelji EU u nаšem okruženju, ondа više nije nаjvаžnije pitаnje dа li, odnosno koliko će koristi Srbijа imаti od člаnstvа u EU, već je, nаprosto, srаmotа biti u društvu onih koji su protiv EU. Dakle, ko ima problem da se opredeli za ili protiv EU možda će mu pomoći da vidi koje su to stranke i pokreti u regionu i Evropi protivnici EU.

U Politici je juče izašao odličan članak Vladimira Vuletića  o EU i njenim protivnicima.

Gost autor “LJUBOTEN»

„Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.“ (Plač Jeremijin, gl.5.st.7)

Dok su ljudi dečijeg uzrasta često se pitaju šta će biti kada odrastu, kako će živeti i koliko dugo. Većini ljudi koji su sa nama i pored nas, najvažnije im je da ne bude rata. U takvom mentalnom stanju nama nije vremenska jednica godina ni decenija, već se živi od danas za sutra.

Dana 24.jula 1999. počeo sam da pišem svoju kolumnu za skopski nedeljnik, sa naslovom: „Na Kosovu bezvlašće, a Srbija pred građanskim ratom.“, kada mi je u 10,30 časova telefonirao brat iz Beograda  da mi kaže da je u Starom Gracku ubijen naš brat Saša, pored drugih trinaest žeteoca, od kojih su još četvorica naši bliski rođaci. Rođak Momčilo (Momi) ubijen je zajedno sa svojim sinom koji je za tri dana trebao da napuni osamnaest godina. Istovremeno brat me je upozorio da na pogreb ne smem da odem jer niko me neće odbraniti od albanskih osvetnika.

Izašao sam iz stana i uputo  se nigde. Našao sam se na bulevaru „Partizanski Odredi“. Na stanici sam video dvoje Albanaca,

Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.

Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.

Ovo je, činimi se i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednbost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91.godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.

Sviđalo se to nekima nama i nekima njima ili ne, ni mi ni oni iz regiona pobeći ne možemo.

Tokom i nakon posete Berlinu ministar Vučić je dao najkoncizniji ocenu o odnosima Srbije i Nemačke, sublimirajući je u rečenici da je Nemačka naš najvažniji strateški partner i da bez Nemačke ne možemo napred. Verujem da niko razuman nije pomislio da on time umanjuje značaj odnosa sa Rusijom niti da je manji Srbin ili Rusofil, već da je bolje od mnogih razumeo realnost.

Uvek sam bio zagovornik da Srbija treba da se osloni na Nemačku kao najpouzdanijeg partnera, najveću ekonomsku i u svakom pogledu  zemlju u Evropi i EU, našeg tradicionalno najvećeg trgovinskog partnera i da se unaprede i intenziviraju odnosi u svim oblastima, posebno vojnoj saradnji.  Pošto sam na tome lično dugo radio, drago mi je da je Vučić to sada započeo, a zameram ostalima što nisu,  a mogli su. Dakle, što bi rekao šef jedne naše stranke, nisam ja menjao niti menjam svoje uverenje, već se neki poklapali sa mojim stavovima a neki ne.

Nalepše čestitke za jubilej.

Predsednik Hu Đintao

Kina slavi 60 godina od osnivanja moderne države-  dan kada je 1949. godine na istoimenom trgu predsednik komunističke partije Mao Cetung proglasio osnivanje Narodne Republike Kine.

U Srbiji je uvek bila izražena  podele na “jedne” i “druge”, uz mnoštvo onih koji su bivali čas na jednoj čas na drugoj strani. Te podele samo su  štetile narodu i državi ali se iz istorije nije mnogo naučilo.

Tako i danas, kada je Kosovo u pitanju, imamo aktuelne dve dominantne koncepcije.

Prva je da se problem rešava pregovorima uz pomoć, a ne pritiv EU, SAD i NATO već da oni budu što je moguće za nas korisniji partner. To je rešenje na kome insistira predsednik Tadić sa planom od 4 tačke koji nudi iznalaženja trajnog i održivog rešenja srpsko-albanskog pitanja, ne sputavajući evropsku perspektivu Srbije.Naravno mora se imati u vidu da su pregovori uvek traženje kompromisa, a u konkretnom slučaju da Srbija sebi ne odmaže čak i kad time Srbima na Kosovu ne pomaže.

Druga je da se problem i konflikt zamrznu, da prekinemo pregovore sa EU, da budemo neutralni od svega toga i da se ponašamo kao da se ništa nije desilo.

Referendum i izbori, recept koji predlaže DSS  za izlaz iz sveopšte krize i uspostavljanje države blagostanja, pre će biti da je smišljeni  recept kako da se proba popraviti rejting stranke, jer se ne nudi ništa osim poznatih stranačkih floskula. Međutim, nudi se produbljivanje opasnih podela za ili protiv “stranog faktora», odnosno na patriote i izdajnike.

Da se naša država i društvo nalazi u ozbiljnoj krizi i ozbiljnoj situaciji, da ima prostora da se sa mnogo kritike govori o svim segmentima i politike i državnih institucija, to nije spornoi, niti treba dokazivati.

Naravno, da ne treba ignorisati ni izbore kao moguću opciju  ukoliko bi ona nudila izlaz iz krize i stabilizaciju na duži rok.

Međutim, nisam siguran da su jedino novi izbori rešenje svih naših problema, da bi bili od tolike radikalne koristi da ih treba radikalno podržavati.

Zato nije teško ni dokazati da su razlozi kojima DSS i Koštunica obrazlažu zahtev za izbore dobar primer političke demagogije  i potcenjivanja pamćenja i zdravog razuma birača.A vezivanje vanrednih izbora za referendum o našem ulasku u NATO je čist primer manipulacije u stilu sa  izbornim sloganom «NATO ili DSS, odlučite sami» a to bi moglo biti i referendumsko pitanje.

Nema veze što nas niko nije pozvao u NATO, što nismo ispunili uslove niti smo kandidati, ali to je pitanje na kome se verovatno može malo popraviti rejting stranke, još ako se narodu objasni  da je glup što još nije shvatio da nas je NATO bombardovao.  Najnovije DSS otkriće je da zapravo NATO neće Srbiju u NATO već da on dođe u Srbiju da nas okupira.

Prag je mnogo lep grad .

Šteta ne poneti lepe uspomene.

Još jedan ružan primer u srpsko-hrvatskim odnosno hrvatsko-srpskim odnosima

Ovoga puta ostalo je samo na nivou verbalnog, što ne znači da će i neki drugi put na nekom drugom mestu. Teško je biti siguran sve dok  u udžbenicima istorije u Hrvatskoj i Srbiji, a češće kroz tisak i promidžbu i štampu i propagandu ima mesta za one koji Srbe prikazuju samo kao

četnike,.

odnosno  Hrvate kao ustaše .

 Sve dok se ovakve slike pojavljuju kao ilustracije celokupnih naroda, incidenata će biti. Uostalom, sa masovnijom upotrebom ovakvih slika svojevremeno je sve i počelo.

Samo okoreli hrvatski šovinista sve Srbe naziva četnicima, a srpski šovinisti sve Hrvate ustašama.

Sve čestitke našim teniserima za pobedu kojoj se svako normalan obradovao. Razumljivo je i slavlje ispred skupštine koje je “kao i uvek spontano” Ukusi su različiti pa  ne bih ulazio u umetnički dojam priredbe, koreografiju, parola i nadmetanje u pokazivanju koliko smo kao nacija dominantni u svakom pogledu, a ne samo u tenisu.

Ono o čemu bih ja malo prodivanio je kako političari licemerno prisvajaju uspehe naših sportista i koriste ih za lično promovisanje i promovisanje svojih stranaka, razbacujući se novcem poreskih obveznika , a pre svega o tzv.nacionalnim penzijama uopšte.

Ministarka podeli premije i nacionalne penzije,  oni podigoše tri prsta otpevaše nešto ali ne pade im na pamet da barem deo premije daju za Kraljevo, a i to bi bilo patriotski.I pored euforije, u narodu ima dosta i  kritike oko dodele nacionalnih penzija.

Rizikujući da  mi se spočita da sam nepatriota , da omalovažavam naše nacionalne heroje kojima je Srbija iznad svega, «koji su srpsko ime i Srbiju uzdigli do nebesa», ipak ću postaviti jeretičko pitanje.

Aleksandar Vučić je prvi ministar odbrane Srbije, uključujući i Kraljevinu Jugoslaviju, SFRJ, SRJ i SCG koji je posetio Nemačku.Ovo je istina iza to treba odati priznanje Vučiću.

Umesto da se to naglasi ovih dana možemo pročitati u novinama udvorničke naslove kako je Vučić dočekan u Berlinu kao niko do sada, te da je „posle bivšeg  predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, treći srpski političar za koga je Nemačka priredila takav doček i koji je u Berlinu primljen uz počasti Bundeswehr-a“. Tačno, evo pogledajte svečani doček. (kliknite na doček)

Lepo je što se odaje priznanje i Titu kao srpskom političaru, ali nije dobro da se ne kaže da je to nešto što protokolom sleduje Vučića kao minsitra odbrane prilikom posete Ministarstvu odbrane Nemačke. Dakle uobičajena praksa kao što bi i kod nas bilo kada dolazi strani ministar odbrane.