B92 Blog

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

Promocija knjige "Samo da ti kažem" će biti danas, 29.oktobra od 16,00 do 19,00 na štandu Booking-a, koji se nalazi na samom ulazu u Halu 1, na početku "glavne ulice" sa desne strane. Dragi poštovaoci pisca i blogerke Jelice Greganović, da ne lutate, tamo ćete moći da nađete Jelicu! (edit: urednica Bloga) 

petak je veče. I malo ljudi je na blogu, sem ako i drugde nisu popustile nebeske gumice kao ovde. Curi zaredom drugi dan japanska kazna, ledena, oštra, napredna – već novembarska kiša. Ista izuzetno doprinosi mom raspoloženju, koje se ovih dana razvija modelom probuđenog vulkana. Shodno tome se sve nešto suzdržavam od konačnog izbacivanja lave i hodam po kući kao glađu iznervirana mačka, a u stvari me vata trema i strava, kalendar bledi od mojih prečestih pogleda, dok osoba koja me duži, u ime mog izdavača, čita već 87.957 mail od mene i sigurno pokušava da ubedi šefa da ga pusti na oporavak u neku banju za persone sa skraćenim živcima, dupli aranžman.

Kad se popneš na brdašce

Stavi ruku na srdašce,

Pa se seti mene

I moje uspomene.

Bez pitanja i prethodne najave pozna jesen je gurnula nogu u vrata. Sa planina koje se vrhovima već bele, kliznuo je ledeni vazduh i pred sobom poterao mlečne magle. Prozori su odjednom postali preširom otvoreni i članovi naše porodice instiktivno sve češće prilaze radijatorima, gladeći ih sa očekivanjem.

Nije to od žalosti, niti zato što ne shvatam da je Beba mamina, srce moje, poraslo i otisnulo se na pučinu života, dok lelujaju plastične palme i zlaćani sunčevi zraci dovršavaju kič-razglednicu budućnosti. To je od luka, crnog. Od njega cmizdrim kad me niko ne vidi. Srce mi se skupilo na kliker i tutnji vibracijama komšijske burgije u pola četiri popodne. Ne bi meni inače popuštale gumice na ventilu, da nije luka. Jak, veštački, francuski lukac. Bez njega sarme nema. A, bez sarme u plastičnoj kutiji nema studenta.

-       Ko vodi?

-        Mi, sa deset.

-        Ko smo mi?

-        Naši.

-        Naši?

-        Naši.

Bogami, ako naši nastave da vode protiv naših, neko će sutra ostati bez ručka, a mogao bi i sam da pegla svoje košulje. Ja jeste da imam naš pasoš, ali sam se i za naš tako načekala, da ako naši izgube od naših, to neće dobro da biva. To zna i Žmu koji kao mudra sova sedi ispod stajaće lampe i konkuriše joj sjaktanjem, jer naši vode. Doduše, zna on da ne sme baš otvoreno da likuje, al' zato mu se smeje levi obrijani brk i oči mu cakle parafinskim pogledom holivudskih švalera.

»Osećam se kao Noa«, izjavio je jutros sabajle Žmu, pokušavajući da ponovo zatvori oči i pobegne od stvarnosti, koja ga je gledala kroz osam pari očiju, ako ne računamo moje i detinje. Ja svoje čestito otvaram tek kada je jasno da je dan sasvim stao na noge, a deca odlaze u školu kao rudari. Ova, samo naizgled versko spoznajuća, Žmuova izjava izazvana je već sedmim nastavkom naše kućne serije, vaspitno-zabavnog karaktera, u kojoj samo fale gepardi sa kožnim problemima i gnuovi koji, pobrkanih nogu, vire iz usta krokodila.

Nema me jer ne postizavam, radim ko mravac crni. Al' o tome drugi put...ovaj blog je posvećen mojoj radosti neviđenih razmera, izazvanoj vešću da će Presednica Biljana Plavšić biti puštena iz haške banje na slobodu. Što je to predivno nešto, sve su me žmarci podišli kad sam čula. Odslužila dve trećine kazne, sve lepo se vladajući i sa'će da je puste. Čarobno. Em što je s'vatila i pokajala se. Ima li išta lepše od s'vatanja.

»E, sad smo kompletan cirkus«, izjavio je Žmu 27. jula 2009. godine u
17 časova i 15 minuta po sreednjeevropskom vremenu, vrativši se kući sa
posla. Ovu konstataciju izazvao je šokiran pogled na Ikara. Živog i
zdravog, bez prilepljenih, improvizovanih krila, ali sa četiri kratke,
trapave nožice, klempavim ušima na lokne, dva oka sakrivena u urođenom
mini valu i mokre crne njuščice. Ikar je u petoj brzini oduševljeno
mahao repom veličine olovke, gratis pokazujući ružičasti jezičak, jedino
što ga razlikuje od fleke prolivenog crnog tuša. Ostatak ljudskog kućnog življa se seirio gledajući oca, Žmua i gospodara, koji nas sve đuture
finansijski i psihički izdržava. Sa sve novitetom Ikarom, već od milja
prozvanim – Ika.

Rudari Resavice su stupili u generalni štrajk. Zato što im država, vlasnica rudnika, ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Rudari su danas ponovo čekali na pečate na zdravstvenim knjižicama i nisu ih dobili. Iako je dovoljan samo trenutak pa da im nikada više ne budu ni potrebne. Država vlasnica im duguje milijardu i osamsto miliona dinara, još od 2004. godine. Rudarima. Duguje rudarima?! Ljudima koji rade pod zemljom gde se vreme jedva menja, gde je mrk gušći od onog kada se oči zatvore. Rudarima koji od pre, ali i posle Zolinog »Žerminala«, do dana današnjeg, žive teškim i siromašnim  životom umornih ljudskih bića, u večitoj opasnosti od svega što ni zamisliti ne možemo, a što bi Majka Priroda mogla da uprizori padne li joj samo na tren mrak na oči. Ako postoji neko koga bih u bilo kom štrajku podržala, uvek i svuda, to su rudari.