Osim sto je sumrak dosao tek posle ponoci, a svanulo vec oko cetiri ujutro, nista mi u glavi nije govorilo da sam negde drugde osim u svom krevetu. Pogled na ormar, zid i kofer na podu me podseti da sam opet daleko od Kanzasa. Jos nam niko nije javio kada se leti za daleki istok, pa mi pade na pamet ideja da obidjemo Moskvu, dok jos imamo vremena. Posto smo smesteni negde ko zna gde, naci put i raspitati se kod lokalaca za centar i Crveni Trg je polako prelazilo u nemogucu misiju. Posle nekog vremena sam shvatio da se na ruskom to ne izgovara kao kod nas -  Crveni trg, sto je u mnogome otezalo dalje snalazenje. Nadjemo negde u blizini vezu mini busom do nekog njihovog centra zvanog Medvedkovo. A odatle na metro sve do strogog centra. A metro ovde - prica za sebe. Mozda na drugim linijama voze neki noviji i lepsi vozovi, ali mi smo usli u voz kao iz Tarantinovih filmova!

Da mogu da prenesem sva secanja koja mi znace ovde - bio bi raj. Prolazim ulicama koje nekim klincima zivot znace, ovde oni odrastaju. Ja sam odrastao na drugoj strani planete, nista me ovde ne vezuje ni za jedno jedino secanje koje je mladje od sest meseci. Ne srecem lica koja su mi se u magli proslosti izbrisala iz glave. Nema poznatog zvuka vetra koji probija krosnje drveca koja ovde ne postoje. Da sve iz proslosti prebacim u sadasnjost da li bi to bilo to? Da li bih se osecao manje usamljenim? Da li bi mi kora breze izgledala blize nego ova, palmina kora? Cak i da se sve i svi prebace ovde

Trebalo mi je nesto duze od pola godine boravka u Maleziji da isplaniram i napokon odem do ostrva zvanog Langkawi. Za mene totalna nepoznanica dok nisam sleteo ovde, a ispostavice se da je to jedno od najpopularnijih mesta za odmor, zurke i uzivanciju.

Sam dolazak na ostrvo je poput nekih filmova jer je Langkawi u stvari arhipelag od 99 ostrva izmedju kojih

Nakon navrsenih 30 dana Ramazanskog posta (o ovome sam vec pisao) usledilo je Bajramsko praznovanje. Obicaj koji se po tradiciji provodi na selu, kada cela "gradska" familija ide u posetu starijima, uglavnom roditeljima koji zive tamo. Naravno da sam i ja, kao deo moje nove porodice, bio pozvan na najveci muslimanski praznik. Nisam se puno dvoumio, odmah sam pristao jer mi je zelja videti manje urbanije predele ove zemlje, pogotovo nakon njihovog opisa sela koji je u sred dzungle. Ali, da bih se osecao kao jedan od njih, morao sam da pribegnem kupovini nacionalne nosnje. To ne bi bio nikakav

Ne mogu a da se ne zapitam dokle ce (beo)gradjani trpeti svaki vid izivljavanja vozaca i uprave GSP-a?

Naime, za 80 RSD, koliko kosta karta za jednu voznju, da ne pominjem da ne postoji opcija da se kupi karta za jedan dan ili jedan sat-sto je u svim zemljama (osim nasoj) normalna pojava, (beo)gradjanin je primoran da trpi tiraniju vozaca. Da ne gresim dusu-nisu svi isti, ali velika vecina vozaca moze da se uvrsti u ovu kategoriju. Dakle, usli ste u prevoz, nebitno da li je u pitanju tramvaj, trolejbus ili autobus (u poslednje vreme cak i minibus), i odmah ulazite u (vidno oznacenu)

Ujutro je sve malo jasnije, bistrije i sto je najvaznije, mirnije. Odlucujem da ipak odmah potrazim novi posao da ne bi posle zbog vize bilo kasno. Znam kada sam dolazio ovde da mi je trebalo par meseci da nadjem dobar posao u Maleziji, tako da sam se spremio za nedelje i nedelje cekanja. Isti dan sam krenuo sa slanjem mog portfolia svim agencijama u Penangu i Singapuru. Za Kuala Lumpur sam se odlucio tek ako mi ne uspe ni jedna od malopre navedene varijante. Zasto Penang i Singapur? Za ovo prvo je odgovor jednostavan - ovde imam ljude koje poznajem, znam vec neke ulice i osnovno snalazenje

Prve pahulje su pale pre nesto vise od mesec dana, a meni je to iskreno falilo. Kada sam ugledao prvu odmah mi se smehom ozarilo lice kao malom detetu spremnom za sankanje. Pahulja, tako nezna i savrsena,kao da je licno moja, pa jos kako se umiljato spusta na lice ljubeci ga dok se topi. Savrsena pahuljica.

Evo vec mesec dana kako sam okruzen snegom i ledom, istim onim kojeg nisam osetio skoro tri godine, jos od pre odlaska na tropsko ostrvo. Onda, dok sam sa terase svog tadasnjeg stana umirao od vrucine gledajuci tih i smiren Indijski Okean nisam ni slutio da ce mi -15c biti svakodnevna temperatura uskoro. Onomad +30c svakodnevno, a sada -15c.

Zelja nas pokrece. Barem mene. Zelja za istrazivanjem neceg novog, neceg nepoznatog i neistrazenog. Sto ne znaci da je zelja za starim, poznatim i vec dobro istrazenim umrla. Naprotiv, nista se ne moze dobro spoznati do kraja, u tolikom da bi prestalo da nas intrigira. Ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro. Ako neko sumnja u ovo, setite se kako ste odreagovali na neku potpuno novu stvar u vasem zivotu, i videcete da takvu reakciju niste od sebe ocekivali. Spoznajom sebe dobijamo mnogo. Poznajuci sebe dajemo drugima pravo da nas vise upoznaju. Zelimo da delimo i da budemo podeljeni. Zelja nas pokrece, za boljim, za novim.

Izgubio sam vokativ. Rusi imaju jedan padez manje nego mi, i to bas vokativ. Mozda to zenskom polu zvuci cudno, pa i muskarcima cije ime zavrsava samoglasnikom, ali mi suglasni smrtnici osetimo razliku odmah. Jedno slovo menja sve...
Mislim da me je ovaj boravak na daljem istoku malo sredio, i iako me je skratio za slovo, ucinio je da se osetim manje trazenim, a vise postojanim, dao mi cvrstinu koja mi je trebala, i pokazao kako se samostalno i bez vokativa stoji na svojim nogama. Mozda ovaj vikend dobijam jednu godinu vise na mom kalendraskom otkucaju od 1982. godine, ali jedno slovo manje dovodi sve to u savrsen balans samonalazenja.

Na sever, u avanture nove,
cujem kako Tajland zove.

Tu je, na korak od mene,
za put pravo je vreme.

Konacno i to da shvatim.
Nastavljam kada se vratim...

 

 

 

 

 

 

Dalibor Kokic