Oktobar, ili novembar? Nesporno je da je 1. novembra 1918. Srbija oslobođena. Da li je zaista oslobođena i 20. oktobra 1944? 

Da li ono što propaganda ovih decenija, i ovih dana, definiše kao oslobođenje zaista predstavlja oslobođenje, ili je to zapravo odlazak jednog, a dolazak drugog okupatora, što onda nije oslobođenje već izmena forme ropstva? Oslobođena je Srbija jednog stranog okupatora. To jeste činjenica. Ali, nakon nemačke okupacije koja je trajala tri i po godine,

U Poljskoj, u gradu Švjebođinu, svečano je pred oko 20.000 prisutnih otkriven najveći kip Isusa Hrista na svetu. Izrađen je od betona i visok je 36 metara, odnosno 33 metra je visok sam kip, a pozlaćena kruna još tri metra. 33 predstavlja Isusove godine, dok 3 simboliše godine koje je proveo učeći.

Naši preporučili da se ne održi koncert Dina Merlina?

Ako ima nešto što nikad nisam voleo da slušam, onda je to „Merlin“. Svejedno zašto. No, to nije tema ovog bloga. Ne radi se o muzici, o imidžu... Nešto drugo je po sredi - nešto što se tiče i onih koji vole, i onih koji ne vole muziku, i onih koji vole ove ili one grupe, i onih kojima se Merlin sviđa ili ne sviđa – a to je ugrožavanje, ili makar osporavanje nečijeg prava na slobodu. Slobodu. Manje je važno da li će pod taj pojam biti podvedena sloboda pevanja, nastupa, kretanja, izražavanja...

Ulazim u samoposlugu. Sa maskom. Prezam. Dohvatam plastičnu korpu. Gledam levo-desno. Čuvam se od svakoga. Svakoga čuvam od sebe. Tek nekolicina ljudi, jer onamo, na vratima stoji bezbednjak i pušta samo određen broj njih. Zamišljam kako me drška korpe ne dodiruje, nego lebdi unutar kružno oblikovanog položaja šake, onog položaja šake koji se obično zauzima kad se stvarno drži korpa. I dalje vežbam disanje, kao da po prvi put nosim masku. Razgledam, kalkulišem, raspet između cena, minimalnog broja potrepština i težnje da što pre završim i šmugnem odatle, tako povećavajući šanse da zaštitim druge od sebe i sebe od drugih.

Umesto da bude maltene udarna vest, današnji dolazak proleća je skoro nepomenut. Sinoć i jutros sam čak pomislio – Pa, može biti da sam se nešto prekombinovao oko datuma. Jer, vidim, nigde ni glasa o tome. Možda negde i jeste pomenuto, ali u potpuno zanemarljivoj meri, čim se nije dalo opaziti. Onda me zatečena činjenica navela na drugu vrstu razmišljanja. Govori li to o ovdašnjem odnosu prema životu? 

Mečka samo što nije... Nastupa još jedan istorijski dan. Niko, kao mi, nema toliko istorijskih dana.

Ukoliko mečka tokom današnjeg prepodneva izađe iz pećine i ugleda samo senku od svoje države, to znači da će se vratiti u pećinu i nastaviti da spava, a da će država još dugo imati da se uređuje i doređuje.

Znam, previše je blogova o sportu ... Ali situacija je takva. Zgusnuti događaji, nacija uprta u loptu ...  Da, da, neizrecivo mi je krivo što se sa našim košarkašima izdešavalo ovako. Mnogi su ih već videli kao šampione. To je možda napravilo onu nijansu taktičnosti, manjak sportske napetosti i tuče, dok su protivnici igrali "na život i smrt". Ali, sada im treba dati podršku. 

Planeta Zemlja se davi, u toploj supi otrova. Pored globalnog zagrevanja, katastrofične posledice ostavlja i zagađenje otpadom, hemijskim izlučevinama... Priča je, uglavnom, već skoro svima poznata. Tlo, vazduh, voda - sve se postepeno truje. Čak i okeani, koji zbog svojih džinovskih razmera deluju nepovredivo, pokazuju nam svoje rane, otkrivajući stanje na koralnim grebenima, vrste koje nestaju...

Ovaj delić planete, koji je virtuelno definisan granicama Srbije, deo na kome obitavamo mi, danas je gotovo na svakom koraku zatrpan smećem, plastičnim kesama, delovima

Raskrsnica. Verovatno je oko 35 stepeni Celzijusa. U hladu. A ovde na trotoaru već..! Koračam planirajući svaki korak. Omamljuju vrućina, izduvni gasovi saobraćajnog Perpetuum-mobille-a, asfalt naparfemisan raskuvanom smolom, pa i diskretan udar znoja koji dotiče ispod pazuha nekih prolaznika u sintetičkim košuljama... Gledam da se s nekim ne sudarim, jer svi žure instinktivno bežeći od vreline. Automobili odasvud pritiču, koče, bučno dodaju gas...

Sve kao

Na društvenim mrežama su “oni”. A svi “oni” gaje tako silnu mržnju. I onda tu svoju silnu mržnju usmeravaju na prvog potpredsednika, omalovažavajući njegov ljudski gest. – Otprilike tako je shvaćena, barem sudeći po konferencijama za štampu, reakcija dela javnosti na već svima znano potpredsednikovo angažovanje u snegu, pred tv kamerama. Slučaj se odnosi na priličan broj karikatura, fotomontaža i video-montaža koje su napravili različiti pojedinci i objavili ih putem interneta, da bi zatim mnogi korisnici opet putem interneta većinu tih šaljivih komentara prosledili prijateljima, okačili ih po svojim fejsbuk stranicama… Naravno, i ovde, na blogu, znatan deo tog materijala je prikazan.