U vecem periodu mog zivota je bilo, skoro nemoguce, da me neko sretne u kaficu, na basketu, na bazenu... samog. Uvek sam bio Milan i Riki. Isli smo zajedno u zabaviste, osnovnu i srednju skolu sve do fakulteta. Nase intenzivno druzenje se nastavilo do danasnjih dana kad obojica imamo sinove u kojima se prepoznajemo. Kroz sve faze odrastanja smo prosli zajedno. Prepisivanje u skoli, kradja krusaka iz crkvenog dvorista, zajednicka letovanja, prve

A otkad smo mi toliko bliski da se šalimo s nekim koga ne poznajemo, i to pred nekoliko miliona gledalaca, bez njegove saglasnosti? Valjda je šala, osim smeha, nekako odraz prisnosti. Nasilna prisnost već je silovanje. Drugarice i drugovi naš premijer je upravo silovan pred kamerama i sada se bori sa osećajem samokrivice, osudom okoline a možda i malo stokholmskog sindroma pa ne reaguje u punoj snazi.

Znate ono kad čovek popizdi pa počinje da psuje i kralja i državu. E to mi se desilo večeras. Iz dva razloga.

Pre skoro godinu dana grupa obesnih mladića i vrlo ratobornih kriminalaca su u furioznom piru bukvalno demolirala samo gradsko jezgro. I to na najvandalskiji način koji sam video, izuzimajući kaubojske filmove. Njih 4 - 5, ušli su pešice u Kazandžijsko Sokače (skraćena kombinacija begradske Skadarlije i Strahinjića bana) i demolirali bašte ugostiteljskih lokala i nasumično prebijali ljude. Ogroman broj gostiju, mahom ljudi sa decom je u panici, u pravom stampedu, gazeći jedni drugih, bežao pred neobuzdanim bitangama.

... a sada jedna savim privatna vest. Postao sam po treći put otac. Mama je dobro, Vasilije ocenjen devetkom.

Srećan sam neizmerno

Zaprepastio sam se kada sam video da šanker pravi sebi ekstrazaradu tako što rinfuzna nepopijena piva koja su gosti ostavili na stolu presipa u čašu i služi kao tek natočena. Bio sam zgađen, ali sam ubrzo osetio i olakšanje, jer smo moje društvance i ja pili belo vino iz malih flašica koje smo sami otvarali

Stalno pričamo da je na trulom zapadu velika otuđenost, nedostatak vremena, loša hrana (uporedimo samo njihov i naš paradajz), bezidejnost... Da ne bude baš sve najcrnje setio sam se jednog svetlog primera šifrovano nazvanog " GYM". To je veoma pozitivna stvar koja je došla sa zapada do nas i predstavlja svakodnevno vežbanje kao način života. Gym je i teretana, i pilates, aerobik, boks, pa i tai bo ili kako se već zove... Koliko sam ja ukapirao te zapadnjake, Gym je odlazak na sport u zatvorenom a koji nije košarka. To je opšti trend fizičke kulture za svakoga i model svakodnevnog vežbanja kao načina života. Zapadnjaci su, u velikoj meri, ukapiralu da nemaju vremena da budu bolesni, da je skupo da se leče, da je nepraktično da nisu u kondiciji i iznad svega da im se ne isplati da imaji infarkt miokarda usled nataloženih nezdravih navika na krvnim sudovima. 

 Zastrašujuća je činjenica da blekvoter i Princ su toliko snažni da mogu da svrgnu vladu mnogih zemalja kad god požele.Baš zbog toga me plaši petogodišnji ugovor sa blekvotersima vredan 15 000 000 000 dolara (da petnaest milijardi dolara) da se svuda u svetu bore protiv međunarodnog terorizma povezanog sa putevima droge. To treba da znači da blackwater ima svoje filijale raspoređene svuda po svetu kako bi se suprostavila "svetskom terorizmu" kao neka vrsta šerifa kojeg bi svi plaćali a konrolisali ljudi iz senke militantnog ultrahrišćanskog krila novog kontinenta.

Izborna skupština Demokratske stranke u novembru, po delegatskom principu - pobeda je Dragana Đilasa nad Borisom Tadićem. Do juče su Tadić i Đilas bili jedno telo sa dve glave, a od danas su to ljudi koji se u javnim nastupima prozivaju ne baš časnim imenima. Bez obzira na to koji od njih dvojice pobedi, stranka će biti vođena na potpuno isti način, a to znači da će je neprikosnoveni lider voditi tako kako njemu odgovora. Da li će to biti Tadić ili Đilas, to je potpuno nevažno, kaže, pored ostalog, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa Zoran Živković, nekadašnji premijer Srbije i lider Demokratske stranke. 

Beogradska autobuska stanica. Pola sata pre ponoći, polu pijan, ulazim u narandžasti autobus ka jugu, sa idejom da ne zakasnim baš puno sutradan, u Nišu, na posao. Ispred mene cigančica sa četvoro sasvim male dece. Najmanje je godinu ipo a najstarije ne više od pet. Pažnju su mi privukli jer su deca bila neobično tiha... Onako mali jedan drugom do uveta. Ciganka je imala samo jednu kartu. Ne treba joj više. Dok deca usporeno forsiraju, za njih, ogromne stepenice primećujem da je ciganka vrlo uznemirena. Trese se. Par koraka od autobusa uočavam ciganina, malo mlađeg od mene, sa već sedom bradom kako namršten, fiksiranim pogledom prati ulazak u bus. Sa njim je prelepa cigančica, u besprekorno belim trenerkama, ukusno našminkana, u novim roze patikama. Cenim da nema više od 14 godina. Izuzetno liči na majku četvoro malih putnika. Čudno mi je što se ne pozdravljaju na rastanku. Ciga ima autoritativan stav, mlada cigančica je sa monalizinim osmehom, kao da likuje, a odlazeća majka je u vidljivom grču. Deca ćute sve vreme i prate instrukcije majke.

I na kraju, kako da prestanete da pušite? Pušite iz zadovoljstva a ne iz navike ili što čiča reče:

"Pušite manje ali pušite kvailitetnije cigare. Napravite od toga ritual, pa čak i filozofiju života."