Ako ste od onih ljudi koji za razliku od dobrog dela Srbije ima sređen život (devojku/dečka, posao, prave prijatelje, eventualno kuče, hobi, dnevni raspored, osam sati sna), te ne izlazite često i nemate pojma kakvi ljudi su u klubovima, jako su slični. Toliko slični da se mogu podeliti u nekoliko kategorija. Ako izlazite kao magare, možda ćete se prepoznati ili prepoznati svoje društvo.

1. FOSILI

Oni služe kao istorijski dokument svog vremena i mladosti, koja se odigrala '80-ih. Muškog pola su i tada kada su mogli da imaju seks tri puta nedeljno nisu imali para da izlaze. Sada to nadoknađuju tako što izlaze svaku noć i uvek ih možete videti kako se smeškaju iz nekog mega separea. Klubovi služe da se opravda njihova egzistencija, da se ugrozi njihova egzistencija, da se ne produži njihova egzistencija, jer decu ne mogu da naprave. Sanjaju o poštenoj devojci koja se ne vuče po klubovima. Da bi izdržali ostajanje do tri u klubu i odlazak u "Užice" do pet, koriste kokain a piju red bul i viski.

Hejter, kako to gordo zvoca.... U stvari mrzi.

Jedna od definicija osobe koja nosi epitet Hejtera kaže da ta osoba jednostavno ne može biti zadovoljna tuđim uspehom. Ja bih je proširio i na neuspeh. Hejter je jednostavno nezadovoljan i ne voli. To mu je opredeljenje. On se vrlo često ni u šta ne razume do te mere da nudi rešenje, ali zato kritikuje, a neretko i vređa i podsmeva se.

Pojavljuju se na forumima, komentarišu po novinama, blogivima, fejsbuku i tviteru.

Moje iskustvo kaže da su hejteri najinventivniji i najaktivniji na tviteru i da mahom potiču iz podvrste tviteraša koji nemaju prezentovan ni fragment identiteta. Neki "ozbiljni" nickovi su u pitanju a za avatar se uzimaju razne apstraktne prirode, junaci nepoznatih stripova, ... Da bi nekog pljuvao daleko je komotnije kada nemaš identitet nego da si sa svojim imenom i prezimenom plus slikom. Jednostavno ljudi bez identiteta na društvenim mrežama ne dele ista prava i obaveze. "Ponašaj se prema drugim ljudima kako bi voleo da se oni ponašaju prema tebi" za njih ne važi. Tu su da istresaju komplekse što ih je tukla sestra, što u školi nisu imali društvo ili jednostavno nisu zadovoljni svojim životom. Iz duboke anonimnosti iznose "stavove" i uvrede bez ikakve moralne odgovornosti.

Danas sutra doćiće mi na vrata neki službenik da obavi tzv "popis". Znam svoje ime, prezime, brojno stanje, za veru mogu i da oćutim, ali kako da se izjasnim šta sam po nacionalnosti. Mislim posle "Molebana za trešnjino drvce"

Nekad se znalo “znanje je moć”. Sada nije tako. Sada je ko koga poznaje, gde ko ima vezu, ko se kako snađe. Ne spominje se šta ko zna i koju veštinu poseduje. Nekada su ljudi od poštovanja bili profesor, učitelj, inženjer, … a sada konroverzni biznismen, tv lice, pevaljka, … Reči moral, znanje i kultura kao da su staroslovenske i kao da su skoro izgubile upotrebnu vrednost. 

Volim da verujem da sat vremena gledanja ove Srpske Naučne Televizije briše celodnevni uticaj izloženosti TV Pink. 

Pritisaka uvek ima. Zovu. Uglavnom mole, ali moj posao je da u takvim situacijama budem "srca kamenoga". Još nisam dobijao ozbiljne pretnje, a nemaju čime da me ucenjuju. 

 Oni prvi i dalje misle da se Pavlovićevom mašću, anti-age kremicama, regeneratorom za kosu i manekenskim treptanjem u kameru mogu rešiti najteži i najbolniji problemi naše države i društva. Ubeđeni su da sa nekoliko napabirčenih i loše upotrebljenih fraza, koje su naučili gledajući američke političke filmove B produkcije, mogu šarmirati i prevariti briselske diplomate, kao što već sedam godina varaju svoje građane.

Status kandidata bez datuma početka pregovora, ako se to potvrdi u decembru, jeste jasan dokaz nesposobnosti onih koji, direktno ili indirektno, upravljaju Srbijom od marta 2004. godine do danas. To je i dokaz da njihova bleferska, šibicarska politika može da prevari samo deo srpskih birača, a da su svi iole svesni ljudi u Srbiji i van nje imuni na to bedno operetsko glumatanje. A imali su šansu i mogli su i više i bolje.

Sada imam 140 a tada sam bio 120 kila, verujući da sam najkrupniji čovek na planeti, i sa tim osećajem samouvereno ulazim u kafić i stajem za šank. Kič atmosferu zamislite da ne opisujem nego da opišem radnju. U kafiću 3 stola zauzeta, plus sto gde sede konobarica i šanker. Ja nalakćen na šanku sa dignutom nogom na onoj mesinganoj šipki naručujem brzinski espreso. Dok čekam lagano se okrećem da snimim situaciju. Gde god se okrenem ljudi me gledaju sa osmehom i ja kao "planetarna zvezda" ljubazno klimnem glavom.

 "U jebo te al sam poznat u Prokuplju"

Popijem taj pa još jedan espreso dok gosti lokala, očigledno moji fanovi, ne sklanjaju pogled sa mene. Smeju se, pa se sve nešto gurkaju. Valjda im milo. Da bi ostavio još bolji utisak ostavim debelu napojnicu.

Na moje:
"Do viđenja"

Čuh nešto prigušeno kao "do viđenja" i smeh. Veseli neki ljudi. Baš dobra fora što sam ovoliko poznat u Prokuplju.

Dobrih 15-20 kg viška, u roze odevena, sa trenericom preko dupeta vezanom (kamuflaža), flašica vode po Nadi Macuri. Zajapurena kao trči, kao hoda. Nije joj dobro. Skoro kao status na fejsu "hodam, sapletem se, padnem, namestim krunu ,ustanem i nastavim". Samo što je bila malo deblja. Upadljiva roze gomila je svakodnvno trčala pored moje teretane i bilo ju je teško ne zapaziti teretane.

Prođe leto, dođe jesen, ona trči i dalje, samo obukla onu trenericu, kojom je