kukusigameni je dobio šansu

Bio jednom jedan čovek koji je znao dve istine. Dve istine ali iste. I nikako nije mogao da se pomiri s tim da su te dve istine paralelno postojale u jednom svetu. Rešio je da traga za drugim svetom, ne bi li smestio

Kako se datum približavao, u glavudži mi se sve češće vrzmalo ovo:

Pravni fakultet sam upisao 1965 godine. Želeo sam da upišem Akademiju likovnih umetnosti ali sam podlegao želji mog oca: Obrazovan si, obrazovaćeš se još, imaš jezičinu i kad budeš diplomirao, mislim da možeš da budeš jedan od najboljih advokata ove zemlje i činjenici da je gomila mojih drugara iz Titograda

Prošle godine sam u novinama pročitao vest a sada pronašao zapisano na papiriću da je vozovođa u Moskovskom (ili je to bio Sankt Petersburški ?) metrou, umro od infarkta dva sata nakon što mu se pod voz bacila devojka od dvadeset četiri godine! Ironijom sudbine, devojka je ostala nepovređena, živa.

Moja trenutna asocijacija (?) je bio razmak između smrti majke,

Nemoj, nemoj molim te...nemoj da me diraš za grudi, ja sam poštena ženska!, utanjivši glasom ciči Aca Pandur na opšte veselje i neobuzdan smeh svih pa i mene samog. Sedimo u Kulturnom Centru (prvo se bife zvao Dva prijatelja  a onda nekim zaludnim partijcima zasmetao naziv, kao Mi i Oni prijatelji!, pa ga promenili u bife Novi Beograd. Posle naše izložbe, Zoran, Buda, Pera i ja, počeli da ga zovu Kulturni Centar i tako ostalo) predveče, septembar mesec, za tri stola na nazovi terasi ipred bifea.

Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače!

Gled'o sam vam metanije,

Kad varate Boga živa;

Gled'o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

Đura Jakšić, pesma napisana oko 1877 godine

Grešite! Moj pokojni otac se zvao Dragan. Uostalom ni prezime koje ste mi rekli ne znači mi ništa. Odrastao sam ovde u Buenos Airesu. Rodio sam se u Beogradu 28. Februara hiljadu devetsto šezdeset pete, tako da su me kao sasvim malu bebu, mama me je sve vreme držala u naručju, doveli u Argentinu, moju jedinu domovinu.

Tata je prvih nekoliko godina radio kao tehnički crtač ali su kasnije jedan njegov prijatelj Nemac

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Poklanjaš mi cvet

Kao da sam pčela

Il' biljožder bedni...

Stihovi su Brane Petrovića. Smatram da su dobri za početak mini traktata o cvetu/cveću.  Brana je surovo konsekventan za razliku od:

Ovaj mirisni cvetak
koji meni si dao
predočava svršetak
našeg opojnog sna
jer polako već vene
ova ružica mala...

Sladunjavo kukumavčećeg apela

Ako mu bude doprlo do ušiju, što bi rekla Šeherezada, da parafraziram naslov njegovog romana, da čak izostavljm sedam slova, Svetislav Basara može da reaguje kako god hoće i želi. Ako bude smatrao da je povređena njegova intelektualna svojina (nekad se to zvalo: autorska prava) i tuži me za povredu iste, priznaću da sam (nepotpuni) naslov njegovog romana, iskoristio