Brigo moja pređi na drugoga

Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu.

A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način.

Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća...

Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide!

Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza!

Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.