One koji ne znaju poučite što je moguće bolje. Društvo je krivo što ne daje besplatnu nastavu, ono je krivo za noć koju širi, Ova duša je puna mraka a u mraku se čini greh. Nije krivac onaj koji čini greh, nego onaj koji održava mrak.

Kako sveže, savremeno i istinito zvuče ove reči a napisao/izrekao ih je kroz usta Šarl Fransoa Bjenveni Mirijela, Biskupa u Dinju u romanu Jadnici još 1862 godine, Viktor Igo.

Stalo je meni do ljudi na Kosovu i Metohiji, stalo mi je i do teritorije po kojoj se nekad slobodno promicah i živeh, ne stalo, nego me duša boli ali! Mnogo je ali proteklo Savom, Dunavom, Moravom, Sitnicom, Labom, Nerodimkom, Crnim i Belim Drimom da bismo došli dovde dokle smo došli. Problem se vuče još od prvog susreta Slovena/Soraba/Srbalja/Srba sa Ilirima/Arnautima/Šiptarima/Arbanasima/Albancima, a dobri su izgledi da će se vući dok je sveta i veka.

Nije mi ni na kraj pameti da se bavim istorijskim čeprkanjem po kolonijalizmu a još manje po novom svetskom poretku i njegovom neoekonomskovojnom kolonijalizmu. Pišem o likovnim kolonijama ali ni to nije manje, sa nekoliko časnih izuzetaka, usrano i zagovnano.

Malo istorije nije na odmet.

Polovinom XIX veka u selu Barbizon u šumi Fontenblo počela je sa radom jedna od prvih i najčuvenijih likovnih kolonija pod imenom Barbizonska

ja da se pakujem, odbacujem suvišne ili nepotrebne stvari, vodim se minimalizmom...kad! Gde si to krenuo, šta to radiš, trgnem se! U Evropu, kažem sam sebi. Pa već si u Evropi, mamlaze, odgovaram. Jesam geografski ali idem u Evropsku Uniju. Popričekaćeš, načekaćeš se, ne crkni magarče do zelene trave... Čekaj bre! Čemu taj pesimizam?  Nije to nikakav pesimizam, realnost na sceni burazeru, znaš kad ćemo postati tz uređena država gde će sve funkcionisati makar 20% od onog što je potrebno da bi se bilo u EU, nikad i da ponovim, NIKAD! Koliko dugo ti stoji u pisarnici Višeg suda predmet, evo sad je već tri godine a ti bi u Evropsku Uniju. E moj brajko, budi ti optimista al' nade nema ni od korova! I nemoj mi ono otrcano: Nada umire poslednja.

Drage moje i dragi moji, pozivam vas da dođete na otvaranje moje dvadesete samostalne izložbe. Izložba će biti otvorena 1. juna 2018. u 20 sati u Blok Galeriji, Blok 45, novi Beograd. Prevoz: Tramvaji 7, 9, 11, 13. Autobusi: 45, 73, 94, 95, 610. 

Ko se se seća, (DR M i Sesili sigurno), Winchester Cathedral?

1966 godine britanska grupa pod imenom The New Vaudeville Band izbacila je ovu, danas je klasika, pesmu. I sad mi je u glavi kristalno prisutan glas Rudy Vallee-ja kroz megafon. Uz ili i pored omiljenih mi Rolingsa, Bitlsa, Enimalsa, Hu, Trogsa, Džimi Hendriksa, Bob Dilana....The New Vaudeville Band su mi preko noći postali ljubimci! Inspirisan plesnim, vodvilj orkestrima dvadesetih godina prošlog veka, Geoff Stephens stvaralac/autor pesama, oformio je ovu po mnogo čemu jedinstvenu gupu. Na njegovo/njihovo ogromno iznenađenje, pesma Winchester Cathedral postigla je nezapamćen uspeh! U Engleskoj je bila među prvih deset na Top listi a u Americi na prvom mestu. Ploča sa ovom pesmom je prodata u više od tri miliona primeraka i zasluženo proglašena Zlatnom pločom. Sledila je nagrada Grammy za najbolju savremenu pesmu 1976 godine. Na demo snimku, vodeći vokal je otpevao John Carter bivši pevač grupe The Ivy League. Stephens je odlučio da snimak s Carter-om zadrži za komercijalna puštanja. Prvi/inicijalni LP su objavili krajem 1966 godine pod istim naslovom kao i prethodni singl, Winchester Cathedral.

Naravno, svi znate da ovde nije reč o izletničkoskautskom pentranju na brda, brdašca, brežuljke i ine uzvisine. Radi se o ljudima obrazovanim i obaveštenim, vizionarima takorekuć, koji mogu bolje i preciznije da sagledaju situations od uglavnom poluobrazovane ili skroz neobrazovane većine. Daklem, (iako ne moram da vam crtam) brdo je autorova metafora za znanje, obrazovanje, poimanje, spoznaju...Kako god, priznajem vrlo nevoljno, ovo možemo podvesti pod idealistički pogled, jer je takvih, na brdima stojećih i više videćih, povijesno gledajući,

 S tobom se ne može lepo i normalno razgovarati...planeš za svaku sitnicu...A ovo kao nije normalno...možda nije lepo ali je sasvim normalno...i nije sitnica u pitanju...Nije ni lepo ni normalno, i čemu dranje, pogledaj se, sav si crven u licu...dobićeš infarkt...I hoću verovatno...ne derem se, samo sam povisio ton...afekat je bre u pitanju...ne mogu više da ponavljam jedno te isto...meni je i više nego dovoljno što se svakodnevno žderem, što noćima ne mogu da zaspem...Dobro, ali to možeš mirno...smireno da kažeš...žena je sigurno povređena...toliko si bio hladan razgovarajući s njom, osećalo se da želiš što pre da završiš razgovor...pa i ona je u istoj situaciji kao ti, kao mi, bori se jadna...uostalom idi...tamo gde si krenuo, rashladi glavu...

Ubeđujem sebe i tvrdo verujem da to nisu njegovi poslednji dani, zato sam i otišao kod njega na Jamu da budem deo ODBRANE! Sokrat se nije branio, nije ni morao, na kraju mu je bio pun svega pa je popio kukutu. Platonov je naslov. Ma koliko čovek bio ili pretpostavljao da je jak i čvrst, osamljenost, samoća, za čas sve razori u prah i pepeo. Moj drug i prijatelj Zdenko ima, lekarski konstatovano, karcinom koji je obuhvatio ceo želudac. Zdenko nije Sokrat, nije

Pala mi je na pamet misao koju sam hteo da zapišem ali mi je pobegla! Sada zapisujem da mi je pobegla. Koliko se sećam ovo su reči Bleza Paskala.

Sećam se jedne karikature iz Paris Match-a iz šezdesetih godina, imala je osam sličica: Ide čovek i kaže: Cogito ergo sum. Sledeće sličice ga prikazuju snuždenog: Ja ne mislim dakle... u sedmoj sličici čovek kaže: Ali kada sam rekao: Mislim dakle postojim, ja sam (po)mislio, dakle postojim! U osmoj sličici ga vidimo kako veselo, ponosno korača.

Misli su čudo neviđeno! Njihova brzina