Godina 1963-ća, kraj juna mjeseca, nekoliko dana do završetka smjene, ja u Smederevskoj bolnici. Dijagnoza: Upala oba plućna krila.

Idemo od početka. Prijavimo se moj mlađi brat, imao je 15 godina i ja nepunih 17 godina, za učešće u omladinskoj radnoj brigadi Budo Tomović za izgradnju autoputa Beograd Niš. Prođemo preglede i ja sam bio klinac a moj brat tek ali imali smo vezu, Slobo mlađi brat moje strine je bio komandir jedne od četa u brigadi, te ga primiše. Skoro dva dana, odnosno, dan i noć smo Ćirom putovali od Titograda do Sarajeva. Ko je putovao Ćirom

čak i kad lažem a nikad ne lažem.

Stižem po običaju prvi, na mesto dogovorenog sastanka, naći ćemo se u bašti Kolarca u Knez Mihailovoj, kiša pljušti a ja s malkice zluradim osmehom na licu nalazim suvu stolicu ispod jednog od onih ogromnih četvrtastih suncobrana, sedam i zapalim cigaretu. Nije prošao minut, Anica me s leđa grli i ljubi u obraz: Idemo mi ipak unutra, ovo je potop. Uskoro će 50 godina kako sam stalni gost Kolarca, konobar nas, zato što ja pušim, vodi za njihov sto. Anica poručuje Tursku kafu i čašu obične vode,

Mazim ih i tepam im na hiljadu načina: Kucoši brucoši, mali moj brmbotiću, mojoj Chiari, nastalo od mala moja prpošnice, bubice iako je možda ogromna Arlekin doga, lutkice mala, oko moje lepo, šećeru, repiću, lepotice, medo, medena... Najlepše što sam čuo je kad je jedna žena ugledavši Chiaru rekla: Mediću jedan!

Blogerima, autorima i komentatorima, znanim i neznanim, administraciji Bloga, od srca želim dobro zdravlje, dovoljno novca za dostojanstven život, više radosti i veselja, ljubavi, dobrih namera i dobrih dela, u Novoj 2015 godini i svim budućim godinama.

Vaš Mikele

Legnem oko ponoći, uzmem da čitam i posle pola sata ugasim lampu i zaspem. Oko dva sata posle ponoći probudi me bešika, odradim šoranje i vratim se u krevet. Pre nego sam ustao iz kreveta, spavao sam na levoj strani tela, sad se okrenem na desnu i pokušam da nastavm da spavam. Jok bre! Budan sam kao u sred podneva! Oči mi se same otvaraju iako mantram

zloba i pakost s predumišljajem, želja da se nekome javno naudi....ne, ništa od toga! Naivan do blentavosti, godine sabijene mi u dupe i glavu, ne znače ništa, pravim greške i praviću ih, koliko sebe poznajem i ubuduće. Ne zato što to želim već zato što kad mi na um padne ideja, ja je ne analziram kao šahista, ne predviđam buduće poteze, u ovom slučaju ne jednog protivnika vis-a-vis mene, već gomilu onih koji jedva čekaju da se pojavi nešto lično i intimno pa da zaseire i navrzmu se k'o krpelji. Mea culpa.

Već neko vreme na tevejskim ekranima ide/pojavljuje se crno bela reklama za životno osiguranje. Da gledam i slušam koješta što se vrti na pomenutim spravama, primoran sam svako posle podne, koje provodim sa staricom majkom. Usamljenoj i imobilisanoj, televizor joj jedini glas koji čuje između odlaska mog brata i mog dolaska a onda ga po navici ostavi upaljenog.

Kad izgovorim: Moji prijatelji a žena mi uvek dobaci: Tvoje prijateljice. I ne greši, bar ne često. Spremio se ja da izađem i čujem je kako Ljilji preko telefona, verovatno na pitanje: Šta radi Mikele, odgovara: Ide da se nađe sa svojim devojčicama.

Još kao mali a bio sam mangupče i sa drugarima sam pored uobičajenih krpenjačkoloptaških aktivnosti, preduzimao i mnoge riskantne i od roditelja strogo zabranjene

Ono što bi ga porazilo, kad bi se toga setio, bila je promenljivost ljudske sreće........ Sreća ljudska bila je tako nestalna. Ljudi su gubili sreću, kao prosjaci, kad ih psi povijaju, torbu.

Kao i svako veče od nekog vremena, noću bi se sećao svoje žene, koju je sahranio. Tek sad , u sećanju, on je razumeo, koliko ga je to ljudsko biće volelo.

U većini naroda jezički korpus sadrži u sebi kao nerazdvojan deo, psovke.
U većini naroda, psovke su uglavnom blage i kreću se u dijapazonu od: Idi u dupe, svinjska Madona, svinjska mizerija...do goveđe ili pileće govno, jebi se, guzičaru...But, ima i naroda koji su psovku izdigli do neslućenih imaginativnih visina. Uprkos svojstvenoj mi skromnosti ali zahvaljujući dugom životnom iskustvu, usuđujem se da tvrdim da je naš narod jedan od tih. Od Stefana Nemanje pa do danas, protekao je dovoljno dug  vremenski period da bi psovka u Srba dostigla zavidan nivo koji se nalazi u samom svetskom vrhu. Pominjanje majke (najčešće), oca, sestre, bliže i dalje rodbine, delova tela...u običnom razgovoru upotrebljava se češće nego: Dobar dan! Uz pominjanje majke, sestre, tetke, strine... obavezno je locirati mesto u koje se smešta muški polni organ, kao npr: U pičku, u dupe, u sisu krvavu, u usta...