I, kaže mi, da proslavimo ovaj dan, kupila sam domaće kolače, znam da joj je kupila Slavica, u sobi su na radnom stolu, donesi ih. Taman što sam skinuo vijetnamku, priđem joj, zaboravio sam da joj je danas rođendan iako me J. na to nekoliko puta podsećala, i sveže ipečen hleb joj je poslala, poljubim je u rumeni pergament obraz i lako povučem za uši: Srećan ti rođendan i velika mi porasla. Nasmeje se. Donesem kolače, stavim džezvu za kafu, iz gornje fijoke izvadim staklenu prastaru pepeljaru i sednem na trosed. U glavi mi pet sati i trideset minuta kad moram da budem kod oftalmologa, kasnije saznajem, vidim, oftalmološkinja. Probudila sam se rano jutros, još je bio mrak, sanjala sam...nisam posle mogla oka da sklopim. San je laža a Bog je istina, zazveči mi u glavi Njegoš. Šta si sanjala?

Iako mi je otac bio strastveni pušač, ono, žutobraon prsti, pregoreli, pušio je tri, četiri kutije niške Drine dnevno, pušenje me nije privlačilo sve do pred kraj osnovne škole. Onda je jedan drugar iz odelenja doneo kotroban, živeo je u obližnjem selu, gajili su između ostalog duvan i on je s vremena na vreme uspevao da mazne krupno rezanog crnog duvana a la Gitanes, dovoljno za jedno pešes cigareta. Uvijali smo ga

M I P M G Ž M N S B S S V K I S M P M M Š M I T Č T I M V I O C S R N LJ R I O A M I K A A M I K A A M I K A. Tačno 54 slova koja su početna slova 54 reči koje čine mantru koju 18 godina pre uronjavanja u san, govorim, izgovaram, ponavljam u sebi. Moj um nije ispražnjen kako bi se dalo očekivati. Mantru mehanički (nemam bolji izraz) ponavljam najmanje devet puta ( 54 = 5 + 4 = 9) ali je za to vreme u mom umu Borhesov ALEF.
Brzinom

Popokatepetl, da ne bih rekao nešto nepristojno. Svestan sam da u životu postoje situacije u kojima je bolje ukloniti se, pomeriti se, pobeći… ali biti pametan i stalno popuštati, sklanjati se, klimati glavom i osmehivati se svakakvim stupidarijama e to se ne može nazvati pameću! Znam da je bolje ne kačiti se s budalama, ali oni će terati svoje bez obzira na vaše popuštanje. Ljubazan i civilizovan kako me bog dade i roditelji

Da li sam ja merodavan da dajem ocenu, odnosno ocenjujem kakva je koja i čija himna? Smatram da sam merodavan u smislu da o svakoj stvari u životu i bezmernom Kosmosu za koju znam, imam svoje sopstveno i lično mišljenje i stav. Zašto onda ne bih merodavno mogao izneti i svoje stavove glede himni?

Bio sam iskren: Nije mi na pamet padala sve do večeras kada ste se vi javili.

Počela je da me nagovara da je zovem. Insistirala je da zapišem njen telefonski broj. Posle njenog: Hajde dođi, on je.... sledilo je: Opet je pobegla! I pored toga tražila je od mene da je zovem.

Kazao sam da ne želim da budem grub ali sam odbio, Uostalom,

trebalo govnjivom metlom počistiti. Izreka dugo egzistira u ovom narodu i malo, malo, se čuje glasno izgovorena na ulici, u kafani, autobusu, tramvaju, na pijaci, selu, gradu... I šta biva? Izreka se i dalje izgovara, ali niko nije spreman da se dohvati navedene govnjive metle a kamo li da je upotrebi! Bojazan postoji, počistiti govnjivom metlom, u ne previše zamumuljenom prenosnom smislu, znači

Da li pretenciozno pridajem dužini svog života veću važnost nego što on to zaslužuje? A znao sam da kažem/napišem: NISAM BIO, NISAM, NEĆU BITI. To je jednostavna činjenica kojom bi se mogao opisati moj i ne samo moj, život.

Svega(!) 2010 godina je proteklo od Hrista! To je u Kosmičkim razmerama nepojamno mala vremenska jedinica a kamo li moj život. Negde sam pročitao da je od nastanka Homo Erectusa,

Pre neki dan, televizor je konstantno upaljen, moj sin je to nasledio od babe, moje majke, u nekom filmu zakačim skoro sam kraj. Dve budaletine, šalabajzeri, mudroseri, šumideri...i jedan od njih kaže onom drugom: Kako ono reče Konfučije, život je sranje a onda umreš. Upiš'o sam se od smeha! Posle mi sin kaže da je bilo još: I onda si duuuuugo mrtav...

Tja! Prođe ovih nekoliko dana a meni to u glavi i nešto se mislim: Okreni, obrni, ima tu nečega!

Da mi je život sranje, bar dvaesepet godina unazad, sranje je! Jednom, ima tome nešto više od šest godina, sam skoro umro, umreću svakako a ka'ću, ne zna se ali je sigurica...uostalom svi ćemo! DakleM! Život može biti sranje, dužeg ili kraćeg trajanja a onda umreš. Ipak!

 Najzad! Budim se jutros, žena moja po Pavlovškolskom refleksu budna već od šest, šest i trideset, pije kafu u krevetu: Pogledaj kroz prozor, ako ga vetar već nije oduvao... Ustajem: Nije valjda? Gledam kroz prozor, beli se sve dokle mi pogled dopire. Uraaaaa, proderem se, jedva sam ga dočekao! Ovo moje dranje i izjava ako ne zvuče šuplje i lažno, zvuče u najmanju ruku, ravnodušno. I to samo kao početak. Psovke i bogoradanja sleduju tokom dana, što naglas, što mrmljajući sebi u bradu, što duboko u meni, u najtanijem delu moje persone.