Pitao se neprevaziđenolegendarni Marko Brecelj pevajući pesmu:

Život to je feferon

O,o,ooo život šta je to?
To je feferon!
Crven ili žut,kratak,ali ljut!
Crven ili žut,kratak,ali ljut!

O,o,ooo sreca šta je to?
To je ona stvar zbog koje pjeva čovik! (kasnije promenjeno u: Čobi)
To je ona stvar zbog koje place jadnik! ( kasnije promenjeno u: Gabi)

O,o,ooo ljubav šta je to?
To je ona stvar zbog koje srce kuca!
To je ona stvar zbog koje kurac puca!!!

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, jakne okićene raznoraznim bedževima, ličio sam na pokretnu hipirokerskupank jelku. Dijapazon je bio veoma širok. Od omiljenih mi rok i pank grupa, Mikovog jezika, Džimi Hendriksa, Če Gevare do bedževa sopstvene mi izrade sa izrekama i porukama tipa: Et si omnes ego non. Omiljeni su mi bili i bedževi (kolekcija) mog drugara advertajzera iz Ljubljane sa natpisom Fenix i prikazanom stilizovanom mačkom sa četiri oka.

Ima jedna scena u prvoj epizodi naveliko reklamirane američke serije Firma (The Company), ne bih o seriji već samo o toj sceni, parafraziraću razgovor najslobodnije moguće! Mlada glumica šetajući pored vode (jezero, reka...?) dolazi do takođe mladog glumca, jednog od glavnih likova, koji sedi naslonjen na drvo i puši i kaže: Mrzim Leto! Kako neko može da mrzi Leto, zašto?, pita glumac. Zato što traje kratko, odgovara glumica. Moj čovek, žena, osoba...bravo, glasno uzviknem!

Kratko kume...mnooooogo

Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost.

Kada bejah...ne mlađan lovac, nego klinac, ja, imađah jednu.... Ne! Ovako je bilo. Strina mog oca, moja baba strina a zvao sam je samo baba Kića, pravo ime joj je bilo Kristina, vrloveoma neuobičajeno ime za Crnogorku...e pa baba Kića je sa stricem i njegovom porodicom, tada, početkom pedesetih godina prošlog veka, živela na poslednjem spratu jedne zgrade u Molerovoj ulici. Iz stana se izlazilo na veliku terasu, danas bi to zvali ravan krov, bio je šesti ili sedmi sprat.

Ćale mi je vazda bio zauzet  poslom pa smo ili sami, mislim brat i ja, landarali po ondašnjem bezbednom Beogradu ili nas je majka, doteravši nas koliko je to bilo moguće, vodila u Snežanu na pogačice i jogurt, na Kalemegdan, u Zoološki vrt, Pozorište Boško Buha ali i u posete prijateljima i rođacima.

Ponukan izvanrednim tekstom G. Čera, reših da objavim ovaj svoj stari tekst (svojevremeno objavljen na portalu Na dlanu.com).

MEĐUNARODNA LIKOVNA KOLONIJA DVORAC BALČIK / BUGARSKA

Kao i uvek  kada pišem, pišem onako kako sam ja to doživeo, dakle subjektivno. Oduvek sam prezirao ili bolje rečeno nikad nisam imao poverenja u tz objektivne stavove, poglede, mišljenja...Lažnjak je to.

Jednocinski igrokaz

Lica:

Razmisljam, Kukusigameni, Mikele, Razvodnica.

Scena: Kupastoparalelopipednosferni podrum sa lebdecim narandzastoljubicastozelenim salom u svim duginim bojama, osvetljen baterijskom lampom.

Kukusigameni: Kako... se ono zove autor ovog slona?
                            Aha, da, Mikele.
                           

Bili žena i ja prošle nedelje u Novom Sadu. Pored poslova koje smo morali da obavimo želeli smo i da vidimo drage nam i mile ljude, da se prodružimo i pitamo za junačko zdravlje. Ipak, moram da kažem da je na najprvljem i najprevashodnijem mestu bila naša želja da

Gost autor: Migel Anhel Pedroso

Gustavo Alehandro Fuentes, bio je miš! Pre i ispred svega zbog svoje plašljivosti. I izgledao je kao miš. Malenog rasta, jedva nešto preko 150cm, sitne glavice i okruglih očica, odeven u odelo prljavo sive boje, sitnih koračića kad je već morao da hoda, uvek se plašljivo okrećući ili glave zabijene u prašnjave listove stare arhive kvarta San Telmo. Po rangu je bio najniži činovnik. Arhiv je bio smešten u velelepnoj