Čoveku koji je u govnima, kome govna brboću ispod donje usne, često se dešava da previdi ili kasno vidi probleme u kojima se nalaze čak i njegovi najbliži! Opravdanja nema, govna su govna a najbliži i najmiliji su ili bi trebalo da budu na prvom mestu!

Evo, to se meni/nama desilo sa Chiarom! Već sam (davno) pisao o njoj, malenoj Maltezerki, beloj pufnici, pahuljici, našem najboljem prijatelju, veseloj, razdraganoj i razigranoj personi, najboljem terapeutu na svetu, izlečitelju srdaca i duša naših. Prvog juna prošle godine je napunila deset godina. Znači, već

                                                                             Raymond Queneau-u  u spomen

No 1

Na dan Uskrsnuća Gospodina našeg Isusa Krista po ortodoksnom ili pravoslavno srpskom kalendaru (a o tom bi se dalo progovorit neku!), dakle na pravoslavni Vaskrs, izišel sam popiti kavicu s mljekom...i kupi mi glavicu,

Letu čele, letu tice, letu jeroplani i leptirovi letu,

Odasvud se zvrj i buka čuje a dan visok i sunce široko,

U milinu zevam, bale mi po džemper šustklicu pletu,

muda češkam, kad odjednom, jebem ga u oko,

policajac velik k'o vagon, ispred mene ukopa se, stade!

Dokumenta, reče sispruženu ruku,

pljunuh desno i tedo dustanem, s kojeg kurca ti kod mene pade,

u glavu pomislih, posra mi milinu, stade mi na muku!

Sedi! Dreknu, sedi di si, na uvidu daj mi kartu ličnu!

Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?, naslov je znamenite slike Pola Gogena iz 1897 godine. Slika je ogromnih razmera 139 x 374cm. Od 1936 godine nalazi se u Bostonu a zbog svoje, uslovno i istinito rečeno, krhkosti, decenijama nije napuštala SAD. Ipak, povodom stogodišnjice slikarove smrti (1903 - 2003.), Muzej lepih umetnosti iz Bostona i pariski Muzej Orsej, organizovali su reprezentativnu izložbu pod nazivom: Gogen-Tahiti u Grand Palais-u u Parizu. Izložba je u Parizu trajala od 30.septembra 2003. do 19.januara 2004 a u Bostonu od 29.februara do 27.juna 2004

Никад у нашем племену није било периода мира и благостања дужег од тридесет година. Колико ја памтим a памтим добро предања и каже, тридесет година је је било само једном! Ако бисмо успевали да саставимо девет, десет година без трзавица, проливања

Tako se u delo prenosi pulsiranje nereda koji raščlanjuje i izvrće izgrađeni poredak. Nerazmrsivi splet znakova teži da obrazuje polje promenljivih odnosa, koji su zasnovani na nestabilnosti ili na trenutnoj stabilnosti. Ponekad je delo izbrazdano ekspresionizmom znakova i boja, što sliku čini smišljeno nesposobnom za simetriju sa njenim realnim modelima i potvrđuje da je njen govor van naturalističkog

Снове сам одавно почео да бележим, први 19. Новембра 1982 године:

Jeseni, nadam se da će te ovo bar oraspoložiti, obećao sam ti. Ovaj tekst sam pisao 1975 godine i skoro sam ga pronašao. Verovatno sam imao potrebu da zabeležim i sačuvam od zaborava to doba, sebe i moje prijatelje sa kojima se već godinama ne viđam. Razvejalo nas na sve strane.

1966 godina je, sedimo kod Ace Pandura, pijemo Čačanku, tek će Peca: Koja je to reč a jedina je u srpskom jeziku, srednjeg je roda

...nek ne lupa glavu stvarima koje su prošle, prošle,reče on, prošle, priblizuju mu se gomile likova koje uzvicima zeli da zadrži, nije u stanju da ih gane, one ga sabijaju u malo klupko sećanja, onda ga uznemiruje prošlost koja se odvojila od svog korenja, pretopila se u formule, znake.
Šta je preostalo od njega?
...živeo je odvojen od sebe, mogao je da o sebi piše kao o nekom drugom, časovi, dani i godine njegovog života zbijali su se u kristal,

Držeći se onoga, suprotnog Makavejevom Čovek nije tica, dakle čovek ti je k’o tica, čas je tu, čas je tamo, čas je onamo...otišao sam u Neoplantu u drugoj polovini jula, proveo nekoliko dana sa ženom, otišao u Temerin, otvorio izložbu  (o izložbi više kada budem imao fotografije) vratio se u Novi Sad, pa posle nekoliko dana otišao za Beograd gde sam fizički rmbačio četiri dana i u prošlu subotu (odmori se dobro pa dođi, rekla