Император који је изградио Велики кинески зид, Ћин Ши Хуанг, остао је упамћен, како нас подсећају енциклопедије и Борхес, и као онај који је спалио готово све књиге настале пре њега. Намена највећег бедема на свету била је једноставна - да спречи препаде номадских племена са севера, док је у пепелу књига требало да нестане претходна историја. Овом последњем хтењу радо су се приклањали многи владари широм света, а Велики кинески зид, никад до краја остварена чежња о граници непрелазној за номаде, варваре или туђе војске, доцније се појављивао у разним обличјима. Неких три стотине година касније, на тлу данашње Британије, настао је Хадријанов зид, грађевина која је означавала досег римског царства и била препрека ратоборним шкотским племенима. Граница коју је он исцртао и данас је видљива.
Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом. Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву играјући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанада пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „епоха валсева била је завршена". А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут оних кугли на билијарском столу.
Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.
Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетшестогоди-шњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, 
Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien).
