ОСВЕТА

     „Шта је поезија која не спасава / народе ни људе?", запитао се на крају Другог светског рата у једној песми пољски нобеловац Чеслав Милош. Коју годину касније немачки филозоф Теодор Адорно тражио je сличан одговор - како је могуће писати поезију после Аушвица? Тих година, затрпана гомилом лешева, идеја величине и племенитости људског духа и мисли заударала је широм света. А поезија, некада најцењенији залог те идеје, морала је да тражи себи одступницу.

     Све вас пуно воли и поздравља
Предраг

P.S.

Мој блог са ауторским текстовима
Online издање књиге поезије Приватна историја
Мој мејл

     У центру Београда малолетник је ножем убоден у срце. Нападач, упосленик у радњи из које је дечак, заједно с друговима, изашао не плативши узету робу, ухапшен је. Вест је штура; ја о њој знам нешто више. Радња је моја...

      Текст који следи преноси оно што ја знам о горе наведеном случају. Лични подаци који се у њему објављују преносе се уз дозволу оних којих се тичу. Надам се да изнесеним нећу безразложно неког повредити, и све што пишем примите са зрном соли: то је само оно што ја о овом случају знам. Свеједно, све ово доносим уз једно велико огорчење, уморан од Србије која не уме (или неће?) да се избори са многим својим проблемима. Дакле, имате пред собом текст једног огорченог човека, који је случајно власник радње испред које и због које се десио „инцидент" описан у вести са Б92: Dečak stabilno, napadač uhapšen. И редови који следе објављени су испод те вести управо као мој коментар:

   Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
     Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала.

   Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом. Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву играјући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанада пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „епоха валсева била је завршена". А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут оних кугли на билијарском столу.

      Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.

     Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien).

     У свом есеју о Лази Костићу Милан Кашанин написао је и следећу реченицу: „Кнез Никола је волео људе, али мале.” Ова Кашанинова иронија најбоље разјашњава однос црногорског владара према свом тадашњем намештенику, данас изузетно цењеном српском песнику деветнаестог века. Наиме, творац вероватно најславније песме у нашој књижевности, Santa Maria della Salute, неко се време задржао на „двору” књаза Николе, као уредник службеног црногорског листа. Тај најмање плодни период у животу Лазе Костића протекао је мимо његових очекивања; моравши да се из разноразних разлога скрајне из Србије, овај песник поверовао је да ће ваљано ухлебљење и песнички плодотворну доколицу пронаћи у легендом опточеним црногорским брдима. На жалост, тамо су га дочекале беспрекидне цетињске кише и кнежево мушичаво властољубље. А тај његов судруг по перу, књаз Никола, није био спреман да признајући Лазину књижевну величину унеколико својој и науди.