Знате ли који је најружнији израз на почетку овог миленијума?
Чујете га свакодневно, па сте престали да се мрштите. А требало би не само да се мрштите, већ да се дебело наљутите, протествујете, тражите промену тог термина и свега што га доноси...

Кажите неком
- Ти си РЕСУРС!
- Ја, ја СИРОВИНА? Пази ти шта причаш, то је увреда!

А кажите тој истој особи:
- Звала те је служба за ЉУДСКЕ РЕСУРСЕ!
Одушевиће се.

Ташмајдански лагуми су недавно постали део туристичких стаза, вероватно уређени, осветљени и прочишћени. Сада се зна да се они протежу у три нивоа, да су некада били каменолом, па склониште за време бомбардовања и немачки војни магацини после тога и да су ту Немци, за време окупације Београда, почели градњу команде за југоисточну Европу.

            После рата улаз у њих је затварала „Ледара“ – производња и продаја леда за хладњаке – претече фрижидера. Када су се масовно појавили фрижидери „ледара“ је затворена а улаз је остао необезбеђен. Ово је аутентичан доживљај из тих времена.

Ово су приче писане на пејџеру, претечи мобилног телефона, током неких давних залудних дежурстава. Тада су имале само три читаоца – прималаца порука, сада ће их имати, надам се, више.

„Пејџер-приче“ данас представљају праисторију „твитер“ и „твит“ прича, СМС и „флеш“ прича...

Уједно, доказ су да све није почело са „Твитером“ и „твитовима“ и да је свет постојао и пре њих.

Развојем „Твитера“, уз кратке поруке, објаве, слогане, афоризме... почеле су да се појављују „твит“ приче, „флеш“ приче, кратке-кратке приче...

Међутим, историја најкраће приче много је дужа. Најпознатији је Аугусто Монтеросо (1921 -  2003) рођен у Хондурасу, прешао у држављанство Гватемале, добитник највећих књижевних награда Јужне Америке. Његова најпознатија кратка прича је „Диносаурус“:

Током трагичних дана бомбардовања 1999. године Тања се јављала на Интернету, посредством имејлин листе „Косово“,  причајући о београдским догађајима из посебног, хуморног угла, на онај специфични, београдски начин који вас прво насмеје и ободри, а онда натера да се замислите над тим догађајем, па и над својим смехом. Више пута сам на различитим форумима, ФБ и Г+ постављао питање, до сада без правог одговора. Можда ви знате – ко је Тања?

Пространи трг око бисте радничког вође још увек је био заковитлана црна рупа. Пунио се и празнио у напетој вреви, вртешка возила је отицала кроз шест прстију положених на њега. Није било продаваца вечерњих новина и узвикивања наслова,  велики сат више није висио на средини заклаћен на ветру; са  бронзаног чела вође сливала се опора туга новог миленијума и са бркова капала на трг.

Sa http://www.amika.rs  prenosim tekst Milana Balinde, dugogodišnjeg urednika Heralda, Majami, SAD.

Milan Balinda

Narod ima pravo da zna, novinari imaju pravo da kažu

Novinare tuku, ubijaju, zatvaraju i nazivaju «Gebelsovom decom»

Interesantno je da na Kubi, društvu s jednopartijskim sistemom i bez opozicione štampe, već neko vreme oko 25 blogera redovno ažurira svoje internet stranice

Врста романа, наведена у наслову, може да постоји само условно и сваки списак дела био би другачији. Међутим, у сваком би се нашао «Доказ» Војислава Стојковића ("Народна књига", Београд, 2009).

Роман разматра најкомплекснија питања (сам «врх врхова») књижевности,

 Mnogo je bilo opominjućih tekstova o posledicama uranijuma i njegovom zračenju.

Veći deo neeksplodirane municije je pokupljen, ali šta sa onom - daleko brojnijom - koja je eksplodirala i ostala u zemlji?

Na trovanje zemlje, vode i vazduha - na mikronske čestice koje raznose vetrovi po bližoj i daljoj okolini - obično se zaboravlja jer posledice nisu trenutne.

Kako ublažiti posledice uranijumskog bluza

Nikad nije kasno da se posledice bar ublaže.
Međutim za to

Много је било опомињућих текстова, толико да су се подигли и контра-гласови - претерујете, уранијумска муниција НАТО-а је опасна ако метак носите у џепу, а зрачење је минимално, зауставља да лист папира...

На тровање земље, воде и ваздуха - на микронске честице које разносе ветрови по ближој и даљој околини - обично