Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.

11. decembar

Casa del Ciclista - kuća biciklista je projekat u nekoliko latinoameričkih zemalja: Argentini, Čileu, Kolumbiji, a postoji i u Meksiku. Ideja je da se cikloputnicima ponudi siguran i besplatni smeštaj. Obično je reč o prostoru u koji se ubaci nekoliko kreveta, a omogućeno je i korišćenje toaleta, tuša i kuhinje. U januaru sam odsela u jednoj takvoj kući u argentinskoj Patagoniji - teretani koja je preuređena u sobu.

U San Antoniju, na pacifičkoj obali, nalazi se jedina čileanska Casa del ciclista - Ciclo Vía Para San Antonio - Casa de Acogida para

Svesna sam činjenice da će misli, rečenice, iskustvo i ideje koje ću deliti sa vama putem ovog bloga izazvati različite reakcije, i to je sasvim normalan ciklus… Nesviđanje, neslaganje, kritika, neverica, pesimizam, pronalaženje, povezivanje, optimizam, kreativnost, vera, nada, akcija! Miks mišljenja i osećanja, od onih najnegativnijih do najpozitivnijih… Mene ne zanima na kojoj ste strani, to je stvar ličnog izbora…

Ono u šta ja verujem je da je pozitivna promena moguća i da bi se desila potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, truda i konkretnog delovanja. I da, znam da je put dug, mukotrpan, ponekad zastrašujući, ali ‘ukoliko ne osećamo strah, onda naš san nije dovoljno veliki’.

Akciju ne kreiraju vlade, političari, poslovni moćnici, već mi – obični ljudi. I sve kreće od spoznaje važnosti ličnog liderstva, lične odgovornosti i balansa između čoveka i prirode za sve što se dešava oko nas danas, i za sve što će se dešavati u budućnosti…

Spremni da mi se pridružite?!

 

AleXandar Lambros

Nije lako objasniti prirodu najpoznatijeg filmskog festivala na svetu. Neprestane žurke, poslovni krem svetske filmske industrije, parada taštine, porno starlete, milioneri, jahte u luci, proslavljena rediteljska i glumačka imena rame uz rame sa potpunim anonimusima iz zemalja čije koordinate morate proveriti na mapi. To vam je Kan, elitan i demokratičan istovremeno. Ove godine slavi 65. rođendan. Osnovan je 1939. ali 1948. i 1950. nije održan zbog finansijskih problema. Dođe čoveku danas da se na ovo slatko nasmeje. Tako da, kad se oduzmu i ratne godine, ovog maja festival u Kanu slavi 65. rođendan. A plakata na kojoj Merilin duva svečicu na torti - dirljiva, glamurozna, frivolna, sve to - nije mogla bolje da u jednoj slici oslika duh festivala.

"Velimir Ilić je od nas  dobio dozvolu za nošenje oružja", rekao je ministar*

..................................

Ponedeljak - 5. dan

Izjutra se sporo budimo. Izlezavanje, citanje, dorucak, tusiranje, sta obuci i slicna mucenja, usavrsavanje planova za taj dan, i TV. Na stranim jezicima, TV program je jos gluplji nego inace. Cak bi se slobodno moglo reci da kompletna besmislenost tog medija postaje sve glasnija cak i kad se iskljuci zvuk. U Beijingu se odvija Olimpijada sa velikom pompom, svi broje medalje, i drze se pravila fer-pleja. Bar tako pricaju, a sta je tu istina u to nema svrhe ulaziti. Shvatamo da nije Olimpijade u Parizu bi bilo daleko vise turista. Stvari uvek mogu da budu gore je naravoucenije koje nikada ne omasi.

 

Nešto posle 1, jutro je prešlo neosetno u rano pariško popodne i ja sam prešla ulicu i vratila se na Austerlic stanicu u dogovoreno vreme za susret sa grupom. Već sam znala da ću biti jedina iz 'engleske Kanade'. Ženeviv, Filip...

Nedavno sam u Podgorici provela devet divnih dana sa ljudima koje volim. Nikada ranije nisam bila tamo i nisam znala šta da očekujem. Dočekao me čist grad, mnogo zelenila, poneki spušteni ivičnjak i jeftin taksi. Međutim, ono što grad čini gradom jesu ljudi. A kako sam doživela Podgoričane?

Prve reci koje je Novak Djokovic izgovorio u tunelu ispod Arthur Ashe stadiona posle pobede nad Jankom Tipsarevicem bile su upravo o njegovom vecerasnjem protivniku i bliskom prijatelju. Smatra da je Janko mogao lako da dobije prva dva seta i da je mec lako mogao da ode drugim tokom. Njihove konferencije za stampu su se malo poklopile, pa smo morali brzim koracima da predjemo iz sobe broj #2 u sobu #1 da popricamo sa Noletom. Nole je vec na engleskom odgovorio na pitanja o Janku, ali je tema krenula tim pravcem i sa domacim novinarima.