Вест је да ће нешто мање од 800 километара пруга највероватније бити избачено из саобраћаја. Рез је заиста импозантан, бројка пара уши и очи, амигдала варничи и наређује да се сва крв слије у део мозга задужен за тражење кривца, али одатле стижу само опречне информације. Није то чудно, јер кривца заиста и нема, остао је сакривен негде између суштине и форме, као и много пута досад.

Kako ispricati pricu o gradu o kome sa vec mnogo zna?  Las Vegas je grad prema kome se ljudi najcesce odnose sa predrasudama.  Prvo sto moram da kazem, to je  danas “grad greha” isto onoliko, ni manje ni vise, nego bilo koji veliki svetski grad.  Kazu da je najsjajnija tacka na zemlji koja se vidi iz svemira, te da ima najcistije

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.

I šta sad?

Srušiše i Lokija. Eto, nekako se sve to skupljalo do danas. Šta stvarno treba da predstavlja cenu tog čina? Ne znam ni sam.

Nisam prisustvovao kada se desilo. Čuo sam da su zablokirali ulicu. Da je jedan čovek povređen. Sve ove informacije su nepotvrđene. Jel iko igde video ikakvu vest?

Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

Skoplje, leto 2012:

Idem peške bulevarom Partizanska (ne zanima me kako se sad zove, niti znam). Stanem ispred izloga jedne prodavnice jer sam videla jednu super stvarčicu za kuhinju - komplet metalnih posuda, nesto sto imam ovde i što  sam uvek želela da i mami poklonim. Probam da otvorim vrata, vrata zaključana. Unutra stoje dve (valjda) prodavačice, pričaju i smeju se ne obraćajući pažnju na mene. Ja pokušavam i dalje da uđem kad jedna od njih dodje pored vrata i pokaze mi prstom da je radno vreme od 10 ujutru. Bilo je 9:55 ujutru. Ja lepo produžim svojim putem.