gost autor: Ana Knežević

naša drugarica blogerka ana me je zamolila da objavim njeno obraćanje javnosti:

Kako je u subotu 4 februara u medijima odjeknula šokantna vest da se planira gašenje OŠ Radivoj Popović u Zemunu, roditelji dece ove škole su bezmalo očajni i

Želela sam da vidim sakuru još od prve slike procvetalih trešanja na zidnom kalendaru u mojoj dečijoj sobi. Još od onog časa geografije na kome nam je nastavnica pričala o festivalu koji slavi cela japanska nacija.

Ali nije mi se dalo da turu po Japanu započnem u rano proleće, idući od juga prema severu, tragom cvetanja trešanja. Promenila sam planove i vozila u jesen, bežeći od zime na jug. Pomirila sam se s tim da ni putnici-nomadi ne mogu da ispune sebi sve želje i da i najvećim svetskim skitnicama ostaje ponešto o čemu će sanjati, kujući planove za ’neki drugi

Ko si ti?

Pitaj Zaratustru ako ne znaš, ha, ha, ha, a to što sam ti poznat, to je zato što obitavam u tebi.

Ne vidim razlog da se zamajavam sa Zaratustrom, reci mi ko si? I kako to da obitavaš u meni a da ja to ne znam?.

Ja sam Ariman a ti si samo jedno od obličja koji sam uzeo.

Ariman! Onaj Ariman?

Da baš taj, jedan jedini Ariman a to što ti ne znaš da obitavam u tebi, vrlo je prosto, ti si ja, ja sam ti. Uglavnom ti dozvoljavam da ti budeš ti ali pod mojom budnom pažnjom i kontrolom. Imam ja posla preko glave, nisi samo ti u pitanju,

Nedavno sam čuo jednu vest koja me je veoma rastužila. Momak koji je kod mene trenirao individualno pre nešto više od godinu dana, a koji je zatim otišao u Bajern kao talentovani mladi fudbaler, povredio je prednji ukršteni ligament. Momak ima 15 godina i pravilo je da se ne operiše dok ne završi rast, a kako je taj ligament ključan za stabilnost kolena, do operacije ne može da se bavi fudbalom. Jedna karijera ozbiljno je dovedena u pitanje.

Homo Sapiens je ubedljivo najgluplja i najlakovernija zivotinja, iako se odlikuje najvecom inteligencijom medju faunom koja nastanjuje planetu Zemlju...

Iskustvo koje jedinka doticne vrste stice tokom licnog zivotnog ciklusa, ali i ono koje stice istorijskim nezaboravom dogadjaja u kojima (kao pojedinac) nije direktno ucestvovao pomazu samo toliko da stvore jednu cameru obscuru koja daje privid da sve izgleda kao sto jeste, ali i da nista nije kako zaista jeste. Sve je verno reprodukovano, ali je (da li je?) i naopako... Istorija nam stvara iluziju da covecanstvo kontinualno

ili - Bull's eye Slaviše Lekića

Uz Nikolića, Vučića,  Dačića i Vulina imali smo sreću da nam iz Beograda 31. decembra 2016. srećnu novu '93 poželi i Bogoljub Karić. Kao slobodan čovek, biznismen i Srbin koji je dočekao da Pravda ponovo pokaže svoje čisto lice.

To svakako nije ni najznačajniji događaj 2016. niti iznenađenje za one koji u Srbiji žive ovih godina. Ali je izvanrednai ilustracija i metafora za hroničare ovog vremena i vlasti. Oslobađanje od optužbi pravosuđa koju sprovode SNS tužitelji i sudije, Karićev povratak i Vučićevo čuđenje nad takvim razvojem situacije sveto su trojstvo ovakvih događanja u Srbiji od 2012. naovamo. 

I toliko što se tiče uvoda. Sve ostalo rekao je Slaviša Lekić u svom tekstu u Danasu kome se nema bogznašta ni oduzeti ni dodati. Svakako nisu navedena ni sva dostignuća ni sve laži - ali malo je za to i jedan život, kamoli jedan novinski tekst. Svako bi sad mogao da se seti i doda bar tri neistine za koje smatra da su najveće ili bar veće od nekih navedenih, ili neko od ludovanja glavnog junaka ove priče i njegove vašarske družine kojoj je data država na upravljanje i uživanje. No nema potrebe za time, rekoh, jer ovo je izvanredan portret političkog i psihološkog lika čoveka koji je progutao Srbiju.  

Voleo bih da sam ga ja napisao, a neskromno bih, možda, promenio naslov. Zvao bi se Razobručeni na(r)cizam. 

A pitanje je ovde: šta nas zaista čeka u ovoj godini: obećani berićet ili gubljenje onog tako nepostojanog "r"? 

Tekst ovde prenosim u celosti:

Dnevni list Danas 

Srbija u magli malignog narcizma

SPIN GODINE: Aleksandar VučićOd onog časa kad se sredinom 2012. pred novinarima pojavio prvi put sa naočarima na nosu, manje oko lika, više oko dela Aleksandra Vučića pletu se različite retoričke zavrzlame, verbalne konstrukcije i pravi mali ratovi reči!

Piše: Slaviša Lekić

03. januar 2017. 

Da sam svaki put kada me potencijalna klijentkinja kontaktirala dobijao po 1 euro kada čujem "hoću da se zategnem ali ne i da se nabildujem, da skinem salo sa stomaka, podignem guzu i smanjim mišice" odavno bih skupio para za put oko sveta. Koliko god sam se trudio da objasnim žene su uporno tražile čarobne vežbe koje "ubijaju" leteće veverice na njihovim nadlakticama.

Već sam pisao o različitim aspektima "funkcionalnog treninga" i njegovim  pojavnim oblicima, od krosfita do pilatesa, joge i zbirki važbi kojima se taj "prefiks" dodeljuje iz marketinških razloga. "Funkcionalni trening" je previše primamljiv "artikal" da ne bi bio uvršten u jelovnik standardne teretane, a njegovi konzumanti ionako ne znaju ništa osim da treba da boli celo telo posle treninga i da

Odem ja juče na veb-sajt e-uprave da onlajn popunim upitnik za izdavanje elektronske zdravstvene knjižice, prijatno iznenadjana i mogućnošću da ako uplatim sedam banki više, znači, umesto 400 rsd, 470 rsd, dobiću narečenu poštom, što je totalno fenomenalno obzirom na kilometarske redova u kojima stoje milioni gradjana Srbije da bi obavili ovaj posao peške, u znoju tela svog.

Ne žalim ni da platim taksu, iako mi A. stalno ponavlja da to nema nigde u razvijenim zemljama, gde kad država uvodi ovakvu vrstu promena, ne plaća se taksa. Hoću da kažem, baš me briga za taksu,

Pa valjda – dizanju.

No, sad bez šale, šege i mačevanja, otkud taj mazohistički poriv u ljudskog roda da se opuča pufćajući pod teškim tegovima za čijim podizanjem realno nema nikakve potrebe?