Iz dana u dan pažljivo pratim gradjansku pobunu u Njujorku, uz pomoć interneta, na adresi http://occupywallst.org/, kao i njeno širenje na druge gradove Amerike.

Rukavica je bačena, i to preko pločnika WALL STREET-a, direktno u lice bezdušnoj, alavoj i korumpiranoj finansijskoj eliti i njenim agentima u civilu - političarima!

 

Пре него што, на жалост, напустим Србију, желим, у својој задњој поруци, са вама да поделим нека од дубоких осећања која смо моја жена и ја развили за вашу земљу и веру у њену будућност.

Оно што сам уочио током свог мандата овде је колико често грађани Србије могу бити самокритични и како су сувише често песмисти. Можда зато што је „срећа=реалност/очекивања"?

Srbija troši 250 evra po glavi stanovnika na zdravstvo, dok Engleska troši 3500 funti, a Amerika čak 7000 dolara. Kad gledate samo brojke pomislićete da SAD ima najbolji a Srbija najgori sistem zdravstvene zaštite. Pa, nije to baš tako jer nije sve u parama. Holandija troši manje od Nemačke po glavi stanovnika na zdravstvo pa ipak ima bolji sistem zdravstvene zaštite prema istraživanju koje je sprovela institucija Evro-zdravstvo.

No, novac jeste važan i ima ih koji tvrde da je srpski zdravstveni sistem pristojan za zemlju sa takvim društvenim dohotkom ali da nije onako dobar kakav je bio u Jugoslaviji. Međutim, u ovom momentu zemlja teško može povećati iznos koji izdvaja za zdravstvo. Tih 260 evra po glavi stanovnika iznosi čak 11 odsto društvenog dohotka što Srbija jedva da može da izdrži.

Srbija se kupa u prljavom novcu. Tim novcem smo se privatizovali. Tim novcem smo udahnuli život u tržište nekretnina. Tim novcem smo kupili impresivan vozni park, vidljiv recimo na ulicama Beograda. Ne radi se samo o kriminalcima i raznoraznim švercerima. Radi se i o raznim bizmismenima, a bogami i binismenima. A i o advokatima paušalcima.

Tim novcem smo se razvijali, investirali, pomagali političke partije, kupovali socijalni mir i arčili ga na razne načine. I malkice smo zažmurili. A i nije baš malkice, nego na oba oka.

Zadatak arhitekte je da traži, nađe i ponudi artefact koji zadovoljava traženu meru vrednosti, pre svega po vrednosnom sudu naručioca ali ne zaobilazeći ni one koje su uslovljene i iznuđene važećim kulturnim modelom[1]. Tek onda može da misli na svoj pristup, da koristi svoj talenat i pokuša da stvara arhitekturu za koju misli da je svrsishodna i odgovarajuća njegovim stremljenjima, shvatanju sveta ili vrednostima koje zastupa i do kojih je dosegao. U savremenom svetu tražena mera vrednosti je propisana od marketing majstora u iznuđenoj ali neophodnoj podeli posla, arhitekti treba da slede mada time gube vodeću ulogu ili bar predvodničku u stvaranju arhitekture. Ipak, nije sve tako otuđeno, uticaji i nametanje vrednosnih sudova je obostrano, svi imaju svoju priliku ali ovih dana marketing ima blagu prednost. 

Prvo, zato što se na našoj berzi trguje sa 7 (i slovima: sedam) akcija. Svih ostalih 1395 akcija nisu na berzi već na takozvanom vanberzanskom (nazovi) tržištu. Ekvivalent naše berze bi bila pijaca automobila u Bubanj Potoku na kojoj imate 1402 automobila, od kojih 7 možete da upalite, provozate, otvorite im haubu, imaju urednu servisnu knjižicu, a ostale možete samo da gledate, i ako hoćete, kupite. Na neviđeno.

Drugo, zato što je samo berzansko tržište toliko plitko da ne može biti govora ni o tržištu, ni o tržišnim mehanizmima, ni o tržišnoj vrednosti.   Otprilike kao da na auto pijacu dođe deset kupca dnevno i proda se jedan automobil za svaka dva dana..

 

Prve reakcije srpske Vlade na pojavu svetske ekonomske krize bile su neozbiljne i sadržale su izvesnu dozu cinizma. Premijer i neki njegovi ministri negirali su tada mogućnost proširivanja efekata te krize na Srbiju, a njen predsednik je gotovo likovao jer je bio uveren da siromašne zemlje, kakva je Srbija, neće osetiti posledice zbog toga što nam je privreda, na svu sreću, bleda i malokrvna, sasvim slična njemu.

Kada im se, posle nekoliko meseci, stvarnost podsmehnula, Žalosna sova sa ministrima i komandant Mark su preinačili svoju glupost i u Miloševićevom stilu

The way I used to calculate it, at Christmas we usually got ONE day off. At New Year's we would also get ONE day to recover. Then it was immediately back to work, back to the office, back to normal.

Not so in Serbia.

Predlog zakona kojim treba da se reše problemi sa NovomAgrobankom i Razvojnom bankom Vojvodine (Metals bankom) je jako loš. Kao prvo, nepotreban je. Kao drugo, neustavan je. Kao treće, napraviće veći problem. Rešenje je jednostavno i ne zahteva nikakve nove zakone. Samo političku volju i nedostatak straha od transparentnosti.

Ivica Dačić s pravom kaže da je premijerska funkcija za njega lično životni ispit. Kako da ga položi makar sa ocenom 6 (šest)?

Sve će biti jasno već nakon onih famoznih "100 dana" nove Vlade Srbije. Ako jedna od prvih mera Ivice Dačića bude ukidanje svih službenih automobila za državne funkcionere, sa javnom preporukom da koriste gradski prevoz, tj. BUS PLUS sistem, ili svoje automobile za dolazak na posao, ponadaću se da se ipak radi o životnom ispitu.

A kada već govorimo o životu, on je pre dvadesetak godina, uoči tzv. događanja naroda u režiji Dačićevog idola i poslodavca Slobodana Miloševića, već položio neke ispite.