Bila je to jedna od onih noci kada je bilo vrlo tiho, a saobracaj samo neznatan huk u daljini.

  Mogla sam da pustim svoje misli u pravcu u kom zelim jer me sama ta atmosfera ispunjavala mirom.

  Krenula sam da vracam oblake unazad dok nisam dosla do jednog davnog leta u Beogradu.

Prema Hrvatskoj nisam nimalo ravnodušan nikada bio: otac mi je Slavonac rodom, a mi smo, kao dica, odrastali na otoku Hvaru, budući da je tata radio za Minel Kotlogradnju, pa budući da su oni podigli strojeve u splitskoj toplani 1970-ih, on se tamo skompao s frendovima inženjerima koje smo svi, ovako jednoznačno i familijarno bezrezervno zavoleli, pa smo mi odlazili kod njih na more leti, a oni bi nam uzvraćali posete zimi, u velikoj Prestonici nekadašnje nam države. Sve to, nažalost, jedno višedecenijsko druženje, prekinuo je rat. Mi smo izgubili vezu s njima, oni sa nama, telefonske veze nisu radile, pisma nisu odlazila, i nesretna Juga se rastočila ka' Leut u olujnome moru...

U knjizi Viktor Frankla " Zašto se niste ubili?" on opisuje kako je preživeo nemački logor smrti, te napominje da su uvek vise snage, volje za život, imali ili religiozni ljudi ili oni koji su nekog mnogo voleli. I ta pokretačka struna nije bila zanemarljiva u poredjenju sa onima bez izraženih ta dva osećanja.
Ipak, da li je mir, onaj za kojim uvek nesvesno tragamo zaista u tim segmentima. Kod duboko religioznih možda. Jer vera ne bi trebalo da

Beograd, strogi centar, opština Stari Grad, ponedeljak 13.6.2016. u 15.45

Dolazim sa ženom kolima pred kuću, uparkiravam se iza ćoška i, pošto imam da obavim nešto hitno u strogom centru grada, odmah sedam na motor. Okrenut sam raskrsnici leđima, dogovaram se sa ženom šta da kupim u povratku, ona je okrenuta semaforu na kojem je vozačima iz moje ulice crveno. Raskrsnica je na maloj uzbrdici; ulica je sasvim

već neko vreme trupa erin's fiddle
pravi koncept koji je drugačiji od ostalih trupa irskog tradicionalnog plesa.

pokušavaju da kroz nastup pokažu kako oni u beogradu doživljavaju taj ples,
dok čekaju gradski prevoz, kad pada kiša, kad su u čitaonici

I završismo osnovnu školu.
Celi dan gledam slike snimljene danas u školi i plačem ko kišna godina.
Emotivna mama.
Ali zvala sam i učiteljicu Draganu, koja je danas poslednji dan, provela sa njima, svojom decom. Plače i ona. Suze sreće i ponosa. Kod mene još pomešane i sa sećanjem kroz šta smo sve prošli da bismo bili ovde gde jesmo, pred malom maturom redovne osnovne škole.
Samo neka mi još neko kaže kako su deca okrutna i da inkluzija nije moguća.
VIII2 O.Š. Ratko Mitrović sa Novog Beograda, generacija 2001. ih je sve demantovalo.

Nego, gde ono stadoh? A da, kupac. Nije se javio jedno mesec dana. Šta da ti kažem, kako koji dan prođe, meni se malo okruni ona stena što mi pritisla dušu. Ma bre, ujutro kad oči otvorim, prvo se pomolim bogu da mi ga ne dovodi na prag. Poslednja misao pred san mi bila zahvalnost što sam još u svojoj kući. I taman kad sam se ubedila da je opasnost prošla, eto ti njega.  Doveo i ženu da gleda kuću. Kakva je bila? Šta da ti kažem, jedna nafrakana gospođa, a još joj praziluk... Nije mi se svidela, ali nije ni imala šansi da mi se svidi kad se nameračila da mi otme kuću. Dobro,