kad je Desanka napisala svoju

pesmu

znala je sve i nije znala ništa

osećala je sve i nije osećala ništa

vidite

sve i ništa se nekada dodiruju i teško razlikuju

nekada se ne poništavaju

nekada se nadovezuju, prepliću i čine jedinstvo

tajanstvene celine

ništa je nekada veće od svega

ništa je nekada dublje od svega

ništa je nekada bolje od svega

u jednom trenutku Desanka je osetila umor

od svega, od gnjavatora, od objašnjenja, od zahteva

od dokazivanja,

gost-autor: nowhereman 

„Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane... Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako, malo, bucmastog lica. Tako sam se rodio. Šta mogu.”

To su reči kojima nam se obratio glumac Branko Cvejić, te 1976. godine. 

Tako je počela čarolija, koja se zove Grlom u jagode.

Kakva serija! Topla, dirljiva, ispunjena humorom. Serija o jednoj mladosti. O odrastanju i prvim ljubavima. O Beogradu, ali i o jednoj bivšoj zemlji.

U scenama

и сањај Адмирала Кузњецова.

Реч коју изговарим -- њу чини треперење мојих гласних жица, вибрације што се преносе на околни медијум, ваздух, који онда преноси то треперење даље, на ваше ушне мембране. Ово је једноставни, механички део процеса, а прави ватромет тек почиње.

Електрични импулси севају од једног неурона преко другог, преко трећег, реч моја шири се, следећи неурон, следећа синапса, слапови електричних импулса, порука налази пут, пале се сићушне лампице, беше реч и би светло, фосфорилација, молекули фосфата гнезде се у ваше протеинске структуре, стварају траг, стварају знак, шибице у ноћи -- то реч моја гори, то реч моја мења вас. Али ово новостворено, фосфатно сазвежђе саздано је од падалица, траг је његов непостојан, памћење студента који хвата белешке, до следеће изговорене фразе, памћење рибе бачене натраг, до пљуска у воду, нестрпљивог путника који погледава на сат, до намицања рукава преко зглоба руке, памћење саговорника који не може да понови своје питање. Механизам брзог заборава ослања се на ензиме који уклањају новоуграђене фосфатне молекуле и тако враћају све у пређашње стање -- о чему смо оно говорили? Овај узани прозор памћења, свици који се зачас појаве и зачас нестану, бави се искључиво процесирањем и разумевањем садашњег тренутка.

Kažu da je na pitanje, koje nikako ne treba postavljati, najčešći odgovor lepšeg pola diljem naše Planete: “Ti si mi drugi“. Ne postoje jasni dokazi, bez obzira na tolike napore puritanske literature, zašto je lepše biti prvi, a ne drugi. O prvom pljupcu ispevano je toliko pesama, da bi odštampane čak i najsitnijim slogom zauzele čitavu Borhesovu „Vavilonsku biblioteku“. Istovremeno, drugi poljubac retko ko i spominje. Zbilja, u čemu je magija tog prvog puta, bez obzira da li je reč o prvom poljupcu ili prvom seksu?

Prepoznajete li ovog mladića?

Sumnjam. Možda bi samo dobro izvežbano oko nekog policajca ili plastičnog hirurga u liku ovog razbarušenog, da ne kažem raščupanog, momčića tek nagaravljene usnice koji u ruci ležerno drži crni Davidoff i ispred kojeg je čaša crnog vina, prepoznalo nekadašnjeg herflikovski urednog i zalizanog secular humanist, fruitarian, democratic socialist, asexual & antifascist...

Dame i gospodo, pred vama

Siguran sam da ce neko da napravi post o Dilanovoj Nobelovoj nagradi mnogo bolje od mene.

Ovo je samo mala lična beleška o čoveku koji mi je obeležio ne samo mladost, nego ceo život.

11.06.1991 sam bio prvi i jedini put na koncertu Bob Dilana, čoveka koga sam u mladosti idelizovao više nego bilo koga drugog.

Stadion Galenike nije bilo mesto na kojem sam očekivao da prvi put sretnem Boba. Ali daj sta daš.
Mislim

Е, ово ја зовем паметном дечицом!

Замало да умлате будалу зато што им је напао професора. 

Svim drugarima koji slave želim uspešnu, srećnu, mirnu i blagoslovenu 5777. godinu, a poseban pozdrav upućujem, naravno sa terasice, svom dugogodišnjem drugu, imenjaku, savezniku i draganu, Srletu Pajiću, koji će i ove godine teško raditi da bi platio porez koji će država investirati u mene, a ja ga pak vrnuti u našu Vošu jedinu. :wub: