teoretski, resenje koje je ponudjeno je najoptimalnije. 

I, evo nas, čeka nas drugo polufinale.

Pošto sad znamo da smo se kvalifikovali za subotu, moći ćemo večerašnje takmičenje da pratimo mnogo opuštenije.

A ako ćemo pravo, izgleda da će večeras biti i zanimljivije... Bar ako je suditi po onome što videh na dragome nam You Tube-u.

I dalje ostaje poziv da kačite negdašnje i sadašnje evrovizijske, skoroevrovizijske i ine pesme koje vas na istu asociraju, da komentarišete sve - od muzike, preko koreografije, do, naravno, kostima - i generalno, da se opustite i zabavite dok pratimo takmičenje koje, po rečima čuvenog komentatora BBC-a svi vole da mrze.

Što se mene tiče, ja ga samo volim.

(ili On the Far Side of the World)

Kažu da je na pitanje, koje nikako ne treba postavljati, najčešći odgovor lepšeg pola diljem naše Planete: “Ti si mi drugi“. Ne postoje jasni dokazi, bez obzira na tolike napore puritanske literature, zašto je lepše biti prvi, a ne drugi. O prvom pljupcu ispevano je toliko pesama, da bi odštampane čak i najsitnijim slogom zauzele čitavu Borhesovu „Vavilonsku biblioteku“. Istovremeno, drugi poljubac retko ko i spominje. Zbilja, u čemu je magija tog prvog puta, bez obzira da li je reč o prvom poljupcu ili prvom seksu?

Kupujići kartu za preživljavanje Direktor RTS je doveo Dragoljuba Mićunovića  u emisiju "OKO". Svoju "labudovu pesmu" Dragoljub Mićunović je mora da otpeva.

Sve radite da Demokratska Stranka postane prošlost. Ali šta da vam radim. 

29.06. 2013. 

Prvo pa... nije muško! Prvu svirku, prvog dana turneje po ne-turističkim mestima, koja će trajati oko 2 nedelje, prekinuo mi je jak pljusak: svirao sam 2:45, a mog'o sam 'ladno još 2 sata (šteta, subota je). Inače, imam iskustva u proceni kada će tačno da počne da pada kiša. Ono, slušam gromove i gledam munje na nebu, pa sviram do poslednjeg momenta, imajući u vidu da mi treba par minuta za brzinsko pakovanje i još nekoliko za bežaniju do kombija.

Ovoga puta sam se preračunao za oko 1 minut, pa sam od radnog mesta do svoje "kuće putujuće" doooobro

Ne mogu da kazem da sam neki zaludjenik tetoviranja, niti da mi je pola tela prekriveno nadahnutim delima neshvacenih umetnika mog lokalnog tattoo bara, ali je tacno da postoji jedna odredjena doza fascinacije oko ubacivanja mastila u boji u potkozni (epi)dermis, narocito kada je to (uglavnom) za vjek vjekova... (Da, znam, ne mora da bude, ali znate li vi koliko (an)laser kosta...)

U svakom slucaju, tek pod relativno stare dane sam se okurazio da odem "pod iglu" i da u periodu od nekoliko godina postanem ponosni(?) vlasnik tek dve manje skrabotine, od kojih je jedna skoro pa originalna i direktno/indirektno vezana za cinjenicu da nista u zivotu nije crno-belo osim te boje, a druga je citat koji igrom slucaja nosi i jedna slavna glumica ...

Antidoping kontrole nikada nije bilo u umetnosti. Da jeste, mnogi stvaraoci umetničkih dela bi bili doživotno diskvalifikovani, a njihova dela izbrisana iz istorije umetnosti. Čitajući autobiografiju Erika Kleptona, odlučio sam da za ovaj Nišville angažujem njegovog super bubnjara iz zlatnog doba grupa Cream i Blind Faith - Džindžera Bejkera, između ostalog i zbog saveta datog tada Eriku Kleptonu da ne bi trebalo toliko da se drogira! Valjda je Džindžer, tada možda i veći zavisnik od Kleptona...

15. novembar 2002. Mik je bio u publici i slušao Džoa i Meskalerose kako praše. U jednom trenutku se pridružio Džou na sceni, prvi put posle skoro 20 godina. Na žalost, i poslednji put.

Postoji jedna grupa koja je mozda od svih bila najkljucnija u mom odrastanju. Jos uvek je rano da se kaze da li mi je spasila ili upropastila zivot (ili, sto je najverovatnije, oboje), ali se moze reci da je direktno uticala na tok pojedinih misli i akcija doticnog blogera. Nikako u smislu prosto-prosirenog Fan Zone obozavanja ili idolatrisanja (ako je ovo uopste pravilna rec), nego kao putokaz da je u vecini slucajeva (uvek?) korisno, pozeljno, i neophodno, staviti se u polozaj (cipele) onog drugog, pre nego sto se pocne donositi sud o istome, a i o samom sebi...