Zamalo da zaboravim da okačim - znate svi da sam zaljubljena u sneg. Daklem, posle kriptozoološkog izleta, Anonimni_autor se vratio priči koju vam priča već neko vreme. Današnji nastavak - kako je sagrađen I.M.I.R

 

Pregovori sa Džilovima došli su u svoju završnu fazu. Najveći kamen spoticanja bio je broj kolonista na novom brodu. Džilovi su se, naravno, zalagali za jednak broj ali, Geltazar nikako nije hteo da pristane na to. Možda je to izgledalo čudno ali, na žalost, bio je potpuno u pravu:

 

Memorijalni fond Vijetnamskih ratnih veterana imao je skromne prostorije na Vebster aveniji i samo nekoliko volontera, ali i ispostave u svim većim državama SAD i centralizovanu bazu podataka o učesnicima Vijetnamskog rata, za koju su tvrdili da ne zaostaje za bazom podataka i statistikom Pentagona na kojoj rade desetine dobro plaćenih službenika.

 

 

 

 

 

 

TREBA ZNATI STRANE JEZIKE

 Musculus sternocleidomastoideus ili sternokleidomastoidni mišić predstavlja bočni površinski mišić prednje strane vrata. Preciznije, ovaj mišić je bočni pregibač glave.

 Čovek stoji na ulici sa mapom grada u rukama. Mapa je raširena i njen vlasnik izgleda upravo kao da uzalud pokušava da se orijentiše u nepoznatom gradu.

 Bio je mlađi od mene, gotovo dečak. Mršav, iscrpljen i uplašen isto koliko i ja. Gledali smo se samo nekoliko trenutaka. U njegovoj ruci je sevnuo nož. Bilo je: ja ili on. Bio sam brži. Zabio sam svoj nož u njegove grudi i osetio kako mu kosti krckaju i kako zatim oštrica lako prodire u meku unutrašnjost njegovih grudi. Krv je šiknula po mom licu, a njegove oči, do tada uprte u moje, izgubile su sjaj. Prvo sam pomislio: «Uspeo si, živ si!», a onda sam počeo povraćati, prvo ostatke hrane iz želudca, a zatim zelenu sluz žuči. Remarkov junak iz «Na zapadu ništa novo» u istoj situaciji je francuskom vojniku, nakon što ga je proburazio svojim bajonetom, i dok je ovaj još uvek živ gledao u njega razrogačenih očiju, rekao: «Ti si za mene bio samo ideja, apstrakcija koja je živela u mom umu... Ubio sam tu apstrakciju». I ja sam, kao i vojnik iz Remarkovog dela, shvatio da onaj nesrećni mladić nije nikakva apstrakcija već čovek, a ja njegov ubica.

 

U jednom intervjuu 1901.g. Tesla izjavljuje da je bio zaplašen uspehom svojih nalaza u Kolorado Springsu, jer je bio svestan da posmatra nešto što može da bude od nemerljivih posledica za čovečanstvo i da se osećao kao da prvi prisustvuje rađanju jednog novog znanja ili otkriću neke velike istine. Uplašio se zato, kako sam kaže, jer ono do čega je došao kao da je imalo elemente natprirodnog, a Teslina ubeđenja, kao što se zna, imala su veoma čvrsta uporišta u materijalističkom shvatanju sveta, daleko od svake metafizike. Čega se to uplašio,Tesla nije rekao.

- I, tako vam kažem, poštovani moji prijatelji, te naivne budale su se upecale na moje stalne zahteve. Dobićemo još jednu planetu da je kolonizujemo i uz to je plodna i lepa kao taj njihov prokleti Evelon.

     

        -Džejn, da li bi na našem putovanju po Evropi prvo želelela da vidimo Sikstinsku kapelu ili Luvr? Pitao sam je odmah po povratku sa Nijagarinih vodopada. Moje pitanje je imalo svoju dugu predistoriju. Džejn, mlada studenkinja umetnosti, maštala je da u nekom potkrovlju Monmartra slika i živi. Zaljubljena Džejn je želela da zajedno odemo u Veneciju. Sredovečna Džejn je želela sve to zajedno plus ulicu Sv. Onorea u Parizu sa svim svojim raskošnim izlozima. Otići u Italiju i Pariz bio je san većine studenata naše generacije. Odlazili su samo bogati. Godine su prilazile, a ja sam Džejn svake godine uveravao kako će se njen san ostvariti sledećeg leta. Videti Sikstinsku kapelu i Luvr za Džejn je bilo i pitanje profesionalnog dostojanstva, jer Džejn godinama uspešno vodi malu prodajnu galeriju na Brodveju.

Zašto je lako ubiti čoveka?

Zato što je čovek kriv sam po sebi?

Zato što čovek nikom neće nedostajati?

Zato što čovek nije životinja?

 

 

Lako je to. Možeš da ga ubiješ ovako, možeš onako. Način nije važan, jedino posledice.

Odmah po povratku u Njujork poređao sam sve činjenicie koje sam znao o Fosteru. Nije ih bilo mnogo. Dr Harvi Foster, mladi i perspektivni naučnik, istraživač na Masačusets tehnološkom institutu, iznenada odlaže zajednički odmor sa svojom prelepom devojkom Rut Gerhart i prijateljima radi učešća u radu ekspertskog tima i odlazi u Vašington D.C. Sa Nilom Džonsonom, zamenikom federalnog tužioca, pukovnikom Kuperom, pilotom veteranom korejskog rata,  dr Dejvidom Rosom, psihijatrom i sudskim veštakom, dr Teodorom Litovicom, profesorom teologije i psihologije i Džejmsom Toflerom, šerifom okruga MekHenri, iz Vašingtona odlazi u psihijatrijsku bolnicu St.Paul, a zatim u Vestroud, okrug MekHenri, Severna Dakota. Vraća se u Boston daje otkaz u MIT-u i napušta svoj stan. Neutvrđeno vreme boravi u Beogradu, verovatno zbog istraživanja Tesline naučne zaostavštine, što se može posredno zaključiti iz razglednice upućene Rut. Fosterov nestanak 1963.godine zagonetan je samo za njegove studente, saradnike i prijatelje sa MIT-a i naravno za njegovu devojku Rut Gerhart. Međutim, pet godina kasnije za njim tragaju i agenti FBI. Šta se događalo sa Fosterom u tih pet godina, gde je bio, šta je radio i gde je sada, pitanja su na koje moram naći odgovore. Traganje za uzrocima misterioznog masakra u Vestroudu postepeno se pretvorilo u traganje za Fosterom. Boston, Vašington D.C, Sent Paul, Vestroud, ponovo Boston i Beograd jesu sigurne tačke na putanji kojom se kretala naučnička zvezda dr Harvija Fostera. Prema raspoloživim podacima do Fostera su vodila dva moguća puta. Prvi je vodio preko FBI, jer je očto da su tamo znali gde je Foster bio u periodu od 1963. do 1968.godine. Drugi put je bio pokojni Tesla i njegovo naučno nasleđe. Veća verovatnoća da ću nešto saznati o Fosteru je bio pokojni Tesla, nego vrlo živi FBI. Zato sam se opredelio da idem tim putem.     

 - Taj ludi car! Uspeo je jedini u istoriji da postigne savez sa Džilovima, a predhodnim vladarima je jedva uspevalo da održe primirje sa njima. Od jednog degeneričnog mutanta napravio je ratnog heroja koga je ona banda kokošaka u medijima proglasila za najomiljeniju osobu današnjice. Sada će „to", kako čujem, Leliks sveštenici primiti u svoje redove! I onaj prokleti Drun je jednako lud koliko i car! - penio je novi glasnogovornik Zlatne zore u njihovom, sada sakrivenom, glavnom svetilištu.