Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

 

 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

 

 

 

 

Jesi li bio...?

Jesam, više puta...

Gde?

Na Mljetu.

Kako si znao da ću te to pitati?

Ne znam kako ali sam znao.

Dobro, dobro...i kako ti je bilo...mislim kako si se provodio?

Odlično...uvek kad sam bio...možda ću opet otići ako prodam sliku ili dobijem lovu na...ovog puta sa ženom.

Sećaš li se kad je kamp bio u borovoj šumi...?

Sećam, između Goveđara gore u brdima i Babinih kuća na obali Velikog jezera, levo od puta...

A brod je pristajao u Polačama...

  - текст почиње да значи и да комуницира једино због интервенције читаоца (G.Čezare Serge)

(овофебруарске прибелешке)

- одвајкада се сматра да људе рођене на преступни дан током преступне Године прати срећа констатовасмо данас за ручком код слављеника Срећка исписника ми који закорачи у трећу деценију живота

U Budimpešti je, u poznim godinama života, preminula Julijana Aleksov, dugogodišnja vaspitačica iz Lovre, jedinog sela u Mađarskoj sa većinskim srpskim življem. Sledi njena životna priča, zabeležena pre nekoliko godina, u njenom domu u Lovri.

Strpljivo i polako, onako kako se uvek obraćala svojim zabavištarcima i svima

Moris, francuski glumac i šansonjer, upitan u poznim godinama kako se oseća,  odgovorio je: odlično… s obzirom na alternativu. Na isto pitanje, Orson, još poznatiji američki glumac i režiser, odgovorio je citirajući Ševaljea: odlično… s obzirom na alternativu.

Luis, Španac, veliki filmski stvaralac, također u poznim godinama, u uskom krugu, tokom večere na jednom od filmskih  festivala u Kanu ili Veneciji priča: nedavno, jednog jutra probudim se, i za razliku od prethodnih buđenja, osećam se opušteno, srećno… a ne vidim jasan razlog takvom  iznenadno lepom raspoloženju… onda malo razmislim I zaključim – to je zato što me žene više ne interesuju.

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

 

 

ono što uvek imam - a najviše se uplašim - kada se uplašim da sam ga - izgubila

i voljenje vode - u svim nijansama

i nabrajanja - njena

 

Istorija je laž oko koje su se složili pobednici.

Pre nego što je postao veliki biznis kojim su suvereno zavladali veliki studiji, filmom su se bavili ljudi koji su imali volje, mašte i želje, a pre svega beskrajnog entuzijama. U najranijem razdoblju istorije filma, pre 1920. godine, u filmu je bilo najviše žena. One koje nisu uspele da se nametnu kao glumice, svoje mesto su našle iza kamere, kao rediteljke, scenaristkinje, producentkinje, montažerke, pa i vlasnice studija.