Imao sam drugara  Aleksandra koga smo svi zvali Sale, odavno je mlad umro, koji je znao SVE! Bio je mlađi brat mog druga Žuleta ali se neprekidno vrzmao oko nas pa smo se vremenom navikli na njegovo prisustvo. Igramo mi pokericu, sedimo u parku, kupamo se na Dunavu, pijemo u Kulturnom Centru, razgovaramo...Sale je tu! Ne retko se dešavalo da neko od nas ispriča nešto što je čuo, pročitao, video na TV ekranu... e to je bio šlagvort za Saleta. Kaže Bora na primer, da je čuo kako neki tip iz Amerike može da hoda na rukama čitavih dvesta metara.

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

Blog posvecen starom prijatelju!

u tamo neko proljeće 1997. uputio sam se među štandove kod SKC-a, u namjeri da pazarim neku interesantnu muziku... 

u prolazu, sa štanda s desne strane, čujem neki tehno bit i klinca koji uzbuđeno objašnjava starijoj mušteriji koja sumnjičavo vrti glavom - a sad idu svi zajedno ...
zastadoh da čujem koji su to svi i gdje to idu ... kad ONO! 

Plitko su mi rupice. Tik ispod naslova. A imam i pertle. U boji. Da obeležimo kapije. I ne pobrkamo poglavlja.

Nemoj, kaže mi pametno, i dobronamerno, da stiskaš te reči i praviš od njih pesme koje se ne umeju čitati. Daj malo vazduha i više o: šta je i ko kako kome..... i zašto. I zašto!

Dragi moji,

Evo nekoliko odlomaka iz mog novog romana ISAIJA, na koji sam ovih dana definitivno stavio tačku i koji će vas u knjižarama čekati od oktobra. Ili bar one koji još uvek svraćaju na takva mesta - u Grand zemlji tako retka.

Као и сваког јутра, стражар

  Human stem cell-derived otic neurons repopulating the cochlea of deaf gerbils. Human cells are labelled green, and the red is a marker of neuronal differentiation. Therefore yellow cells are neurons of human origin.

valjda još otkada mi se 22-ogodišnji najstariji brat vratio se demonstracija 9. marta 1991. godine, unevši za sobom u kuću tragove pretprpljenog nasilja po svom telu i zapah suzavca koji je u meni, tada petnaestogodišnjaku, momentalno pobudio mučninu i nagon ka povraćanju, stekao sam simpatiju i naklonost ka srpskoj demokratskoj opoziciji. te nesrećne '91. mama mi nije dopustila da idem na proteste, ali već sledeće godine nije imala više kontrolu nada mnom. bio sam gimnazijalac, sa školom u centru zbivanja, upućen u sve, i  zainteresovan.... u prvoj fazi više protesta radi, a u sledećim fazama, kada se plišana revolucija pretvorila u proteste prosvetnih radnika, više izostajanja sa nastave radi i druženja sa ekipom iz drugih škola po centru, akcijama, skitanjem, duvkom, lepim devojkama iz drugih gimnazija. na nastavi je bilo ubitačno monotono: depresivni profani bez primanja, neki od njih zaluđenici koji su tovarili na svojim dvočasima komunjarsko-slobističkom političkom indoktrinacijom, podržavanjem politike rata, podržavanjem etike nasilja, odevanjem po poslednjem kriku mode predstavljenom na televizijama palma, rts, pink, i sličnima. moja simpatija za demokratsku opoziciju nije jenjavala, a društvo je bespovratno tonulo u sivilo, apatiju, dizelaj, šabanluk, devojke u kurvanje sa novopečenim bogatašima, momci u sitni kriminal (neki od njih, koji su želeli krupniji kriminal, prijavljivali su se kao dobrovoljci da idu na ratište), svi zajedno u očaj i besperspektivnost, pojedinci u teške droge...

Не постоји текст који сам више пута почињао и брисао.

Зајебано.

Мислим, зајебано је писати о реликтима комунизма, свакако.

"Velimir Ilić je od nas  dobio dozvolu za nošenje oružja", rekao je ministar*

..................................