Građanin, jedan od nas, neko ko je uprkos svemu duboko verovao u bolju Srbiju.

Цури ми нос, сузе ми очи, кашаљ... То се зове срећан човек... На 35 степени у августу назебеш... Ем ти је врућина, ем цури нос... Шта ћу да радим у новембру... Добићу упалу плућа овако килав...

Nisam Tomas Man ali smrt u Veneciji i smrt u Sutomoru i pored svih svojih različitosti, zanimljivosti i osobenosti, ipak su samo smrti.

U prvoj polovini šezdesetih godina, obuzela nas je manija igranja pokera. Nije bilo mesta u Titogradu, makar malo skrovitog, koje nam nije odgovaralo da odigramo nekoliko partija, odnosno onoliko dok nas neko ne bi prekinuo. Mene i mog klupnog kolegu a uz Puca najboljeg prijatelja, Gara, profesor, naš razredni, inače strastveni pokeraš, uhvatio je zanesene kako u zadnjoj klupi, bili smo najviši u odelenju, igramo poker. Istog časa nas je premestio

Ende, nema više. HP klub je u komi već 4 mjeseca, a izgleda da je donešen i sudski nalog da se iskopča sa aparata. Možda, jednom, a možda i već uskoro, vaskrsne na nekoj drugoj adresi, ali u ovoj inkarnaciji i u ovim prostorijama gdje smo rezidentovali  tolike zime i godine, i gdje smo se  osjećalii kao kod kuće, a čiji nam je šank predstavljao centar svemira, više ga biti neće ...

Želim, još jednom, da se zahvalim svim ovdašnjim blogerima  na podršci u našoj  borbi kojom smo tada, na kratko, odbranili svoje mjesto na drugačijost.

 Ok, neću sad da bedačim i  lamentiram nad lijepom mi prošlošću, već ću, naprotiv, da se prerušim u dj-a izbijele i puštam malo od muzike karakteristične za to neko vrijeme:

... jači od onog tko nas tlači, pjevat ćemo pjesmu pobede.

Jer to mrzim.

 Pripadnici Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević ubijeni su 5. oktobra 2004. godine, dok su bili na straži u blizini podzemnog objekta "Karaš" u Topčideru.

Poštovani,

čitaoci ovog bloga, o najvećoj tragediji u Smederevu iz 1941. godine, na ovom blogu, pisao sam nekoliko puta. Pošto su se javljali čitaoci iz raznih krajeva Srbije, koji su te događaje komentarisali i dali predlog da se ove godine 05. juna 2013. godine u Smederevu održi komemoracija žrtvama ove velike tragedije, ovde pišem ovaj tekst kao 

J A V N I  P O Z I V

Bogdanka i Branko

Njegov skok sa Brankovog mosta u ponedeljak, 26. marta 1984. kao da je nagovestio ono što nas čeka: novokomponovani vođa, ratovi, sankcije, beda, pljačka društvene imovine, ratni huškači i ratni profiteri...

Supruzi Bogdanki ostavio je oproštajnu poruku, u kojoj je, između ostalog, pisalo: „...Zbogom lijepi i strašni živote!"

зове ме покојна баба да ме подсети да однесем њене лекове, у ствари лекове који су јој били вишак, комшији здравку јер се здравко, упркос имену које тако нешто није најављивало, разболео и то од оне најтеже болести, којој се име не помиње и од које се умире, није живот мада живот јесте сексуално преносива болест са сигурно смртним исходом, али није живот то што је здравка задесило, слабо је здравко од живота боловао, довољно је рећи да је болест тешка, да је покојна баба боловала од исте а сад је покојна иако је пила те неке лекове а накуповала их је мало више, да јој се нађе а није јој се нашло, умрла је, па је преостало а она сад жели да ја те лекове однесем здравку и да му кажем да му их је баба оставила, њој нису помогли а њему ето можда хоће, па ја нисам сигуран како ће здравко реаговати јер мало је то незгодно, препоручивати му исту терапију којом се лечио и покојник.