Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan

Jedna dobra osoba i kvalitetna novinarka likvidirana je 8. aprila 1994. godine. 

Dada Vujasinović je pronađena mrtva u svom stanu 9. aprila 1994. Prema rezultatima istrage koja je tada provedena, tvrdilo se da je izvršila samoubistvo dan ranije, pucnjem iz lovačke puške. Međutim, prema nalazu balističara

 

Menjanje istorije i mnogih činjenica koje tu istoriju potvrđuju ili osporavaju je već mnogo godina aktuelno ovde, u Srbiji i to prema potrebama onih koji dođu na poziciju vlasti bez obzira da li su vlast osvojili silom a to se zove putem revolucije ili su demokratski izabrani od naroda. Oduvek je ovde istorija prilagođavana vlastonoscima pa da se tema ne bi širila u beskorisno podsećanje na vreme i događanja od Nemanjića ka ovamo, da gledamo od Drugog svetskog rata do ovog današnjeg datuma.

Na današnji dan, u ovo vreme  a pre 15 godina da su postojale - društvene mreže orile bi se od pozivanja Zorana Đinđića da podnese ostavku.

Zbog katastrofalnog procenta podrške u elektoratu. Zbog brutalnog pragmatizma. Zbog kriminala i korupcije. Zbog uništavanja privrede. Zbog prodavanja države. Zbog kočenja u evroatlanttskim integracijama. Zbog predaje Kosova. Zbog nepriznavanja Kosova. Zbog kriminalnog okruženja. Zbog stranačkog zapošljavanja.

A onda dva obična i jedan ledeni metak promene sve. 

 

Godinama sam prijateljima prepričavao jedan tekst iz novina (Ekspres politika , mislim da se rubrika zvala 'Priče iz sudnice). 'Filmska' priča. Možda više pozorišna, rekao bih.

Priču sam napisao zamišljajući Glogovca u glavnoj ulozi. Likove zamišljam na osnovu ljudi koje srećem, koje gledam. Žao mi je što nisam bio bolji pisac i što ovaj tekst nije došao do pozorišta u kojem bi on bio Ilija.

 

Preturam po arhivi i nađem papire iz 1982 godine o pokušaju promene mišljenja o gradu ... tada smo to pregnuće zvali „Za umereni Beograd“ ... pa evo nekih od zatečenih papira, tek podsećanja radi ...

 

Radionica za popravku grada pod geslom „Za Beograd, ovde i odmah“ je bila akcija čiji je inicijator Skupština grada Beograda, idejni tvorac Gradonačelnik Bogdan Bogdanović, izvedena je u organizaciji preduzeća „Beograd projekt – Centar za planiranje urbanog razvoja“ sa ciljem da se obnove zapušteni i zanemareni delovi prestonice uz učešće građana samogradnjom i ličnim angažovanjem. Akcija je usporena a kasnije ugušena jer je bila na putu da umanji uticaj institucija i unese novu energiju pravljenja grada van institucija i do tada nepoznatu  slobodu građana u odnose sa dužnosnicima.

Učesnici akcije: Goran Božović, Đorđe Bobić, Miša David, Romana Ćirić, Miodrag Ferenčak, Slobodan Lazić, Vladimir Macura, Nenad Novakov i Mihajilo Novitović   

 

 RADIONICA ZA POPRAVKU GRADA

BILTEN : BROJ 1... OKTOBAR 1982. ... GODINA IZDANJA I

Hoćemo da u Radionici radimo na menjanju načina razmišljanja o Beogradu, jer su se vremena i uslovi promenili te je potrebno istaći princip: Za Beograd, ovde i odmah

 ZA UMERENI BEOGRAD 

Očigledno je da Beograd doživljava krizu koja potresa veliki broj gradova, a koja je izmeđju ostalog uzrokovana nedovoljnom efikasnošću urbanističke prakse i nedostatku novih svežih ideja i koncepta. Moglo bi da se ukaže na neke probleme.

Moderno planiranje se sve oštrije suočava u zadnjoj deceniji sa jednim novim, predhodnom vremenu nepoznatom gradu – gradom energetske krize, gradom koji stagnira, gradom koji siromaši, gradom koji ne obezbeđuje svojim stanovnicima dovoljan kvalitet života.

ČOVEK

 

Ubijenog čoveka nisam poznavao. Upoznali smo se nekoliko puta. Nekoliko puta smo razgovarali, više puta govorili i slušali u istoj prostoriji (nije obavezno da je bila prostorija) sa još nekim ljudima. Generalno znao sam ga koliko i većina novinara koji su se 'bavili' Kosovom. Ali ga nisam poznavao. Neke kolege i dragi prijatelji su ga poznavali prilčno dobro.

Mene je podsećao na jednog drugog čovekaiz javnog života. Po

Ovog coveka sam jako cenio i danas sam jako tuzan. Svaki dalji komentar je suvisan. Bar sto se mene tice.

Svi su ga zvali deda samo ja ponekad Milane, on mene od prvog dana Mikelče.  Oženili su ga u petnaestoj godini ženom od dvadesetsedam godina koja je odavno izgubila nadu da će se ikad udati. Posle godinu dana rodila im se ćerka. Sledeći očev primer i ona se udala u petnaestoj godini a u šesnaestoj je rodila sina. Tako je deda, moj Milanče u tridesetdrugoj godini odista postao deda. Rodom iz Velike Grabovnice ili kako je deda govorio: Iz Veliku Grabovnicu, posle vojske u koju je pošao sa punih osamnaest godina, nije se vratio u rodni dom, došao je u Beograd i zaposlio se